У најлепше осунчано септембарско јутро, 18-о по реду, на Уштап, у недељу свету на дан када наша црква прославља празник Светог пророка Захарије и праведне Јелисавете, у тренутку када се оглашавају звона на храму Светих Архангела Гаврила и Михаила, при освештавању Светих Дарова, ту у најузвишенији моменат Литургије Свете у Бранковину пристижем кораком брзим ја... и по томе ћу памтити сав незаборав, иако ми Твоја душа шапуташе: "СВЕ ЈЕ ЗАБОРАВ И СВЕ СТАРО ГВОЖЂЕ"...
Најпре обилазим надгробне камене плоче и споменике у ово дивно топло јутро... а "ОКО МЕНЕ ТИШИНА И ЛЕПОТА"... И опет пожелим као и Ти да потонем у све ове дивне звуке... "ШТО МЕ БОЛИ, НЕ МОЖЕ НЕ БОЛЕТИ, СТРЕПЊИ, СЕТИ МОГУ ЛИ ОДОЛЕТИ? И ШТА МИ СВЕ ТО ВРЕДИ"...
У храм улазити нећу док народ не заврши молитву и не узме нафору... Не бих да раметим својим неупадљивим разгледањем ту свелепоту литургијску молитвену, којој сам и сама некад присуствовала срцем свим... Прво шта желим јесте да посетим Десанкин гроб, да јој се поклоним... желим баш крај могиле свете те, да полетим у будућност замагљену... А "СВЕМИР ГОРЕ НЕШТО ВАЖНО ПЕВА И ПОВЕРАВА МОМ ЧУДА ЖЕЉНОМ ДУХУ"...
И дођох да окусим кап те Твоје опијености природом краја тог, тим хармоничним склоништем и скровиштем и да се ако смогнем снаге - опијем и ја... Јер, на опијености свој тој завидели су Ти са разлогом многи... Теби која се јеси опијала моћима тог и таквог просто срдачног начина живота и срцем корачала кроз све бесконачности и мистерије живота и свих небеских дивота... И баш када би одгонетнула Искру постојања, опет би се нашла пред болном упитаношћу сваког нашег гашења и нестајања... "И ОПЕТ ВЕЧНО БУДНА НЕСНА СОВА ЗАСТАЈЕ КРАЈ ЈЕДНЕ ИСТЕ РАНЕ"...
Горка су и опора сва Твоја сазнања, јер сву опијеност ту и занос онај прати и пратише зебња и страх да се Искра живота полагано и неумитно гаси... Све постаје одједном тако јасно... Бол и патња све прожима, а суморна је свака песничка језа и надасве свету овом тешка... Увек да певаш о растанцима и тузи... Ти и јеси "ТУЖАН ПЕСНИК"... Рекла си: "ВИШЕ САМ МИСЛИЛА О СМРТИ И ПРОЛАЗНОСТИ НЕГО О ЖИВОТУ. ЖИВОТ ВОЛЕ САМО ОНИ КОЈИ СЕ БОЈЕ СМРТИ. ИЛИ: ОНИ КОЈИ СЕ БОЈЕ СМРТИ ВОЛЕ ЖИВОТ. ОНАЈ КОЈИ ТЕ КРИТИКУЈЕ, ТРЕБАЛО БИ НА НЕКИ НАЧИН ДА ТИ БУДЕ СРОДАН. ДА ТЕ СХВАТИ! САДА СУ, ВАЉДА, НЕКАКО ПОЈМИЛИ ДА НИСАМ НИКАКАВ ЂАК-ВЕСЕЉАК. БИЛА САМ МЛАДА, ВОЛЕЛА СУНЦЕ, ЖИВОТ, ЛЕПОТУ, ШТО НЕ ЗНАЧИ ДА СУНЦЕ НЕ ВОЛЕ И ТУЖНИ ЉУДИ. ЈОШ КАКО! И ВОЛЕ ЖИВОТ! СЕМ АКО, НЕ ДАЈ БОЖЕ, ИМАЈУ НЕКУ ДЕПРЕСИЈУ. ОНДА СЕ УБИЈУ, КАО БРАНКО МИЉКОВИЋ ШТО СЕ УБИО"...
Од Тебе нам осташе само речи, и то само какве -Ти која јеси све опевала спонтано... И баш тим стиховима и речима тим, дођох да се јутрос умијем на Изворишту Твојих непресушних Источника, као овом јутрањом росом коју затекох по порти... И покушам да се загледам у даљ... И све у шта се загледа Твоје песничко биће - постане управо онакво као да по једна Тајна небеса из њега зјапи... Па, ко онда може да ухвати све те шапате тихе Тајне Твоје, коју си само тако умела исписивати Ти својом дивном женственом руком, али ипак са само теби својственој мушкој одлучности... И ко то "ВОДИ СА ШУМОМ САД НЕМ, САДА ГЛАСАН, ДРВЕЋУ САМО СХВАТЉИВ, РАЗГОВОР"...
Као гимназијалка ишчитавала си поезију Јована Дучића и Милана Ракића... са којима се лично упознајеш нешто касније... а тај сусрет са Ракићем памтиш, када кажеш: "ШТО КАЖЕ ТО СЕ НЕ ЗАБОРАВЉА. НЕ САМО СЛУШАЈУЋИ ГА ВЕЋ И ГЛЕДАЈУЋИ ВИДЕЛО СЕ ДА ГОВОРИШ С ПЕСНИКОМ ИЗРАЗИТО МУШКЕ, ОПОРЕ ПОЕЗИЈЕ"... Волела си Ракићеву поезију, а посебно његово родољубље, јер си својојм поезијом и сама трасирала пут родољубивог напева и тако трасираним путем тим одважно си ишла... Успевала си својим писањем да се отргнеш од не баш увек веселе свакодневнице... Све што напишем неизставно одише топлином, искреношћу и хуманошћу... "ОЖИВЕ ОЖИЉЦИ, ОЖИВЕ ОЗЛЕДЕ, СТИЖУ ЗЛЕ СЛУТЊЕ, ОЖИВЕ КАЈАЊА"...
Упокојила си се тачно пре 23 лета, тог 11-ог фебруара 1993-е... памтим тај дан и чувам исечак из новина "Политике", за који си радо писала... Била сам тада гимназијалка... Живела си дуго тих пребогатих 95 лета по Духу и Истини... Овде у твоју родну грумен земље црвене донесоше те 13-ог фебруара у суботу, да те у ову тушину похране... Рекла си некако пред смрт своју: "ПРЕШИШАЛА САМ И ГЕТЕА, КОЈИ ЈЕ, КОЛИКО МИ ЈЕ ПОЗНАТО, ПОЕЗИЈУ ПИСАО ДО СВОЈЕ 80-Е ГОДИНЕ"...
Ја сам данас својом нежном руком обрисала лишће опало и суво са твоје скромне надгробне плоче, да откријем сакривена слова... и за покој твоје Душе воштаницу сам ти крај узглавља принела... Теби која си свакоме умела да пружиш и испружиш руке... иако си имала мноштво непреболних рана и Ти сама... Знала си да исти цвет никада не ниче два пута... Знала си вредност свих жртава и свих идеала... Умела си због тога да заплачеш сама и све оплачеш као Мајка... и никад ниси кукавички напуштала мету... "ПРОРЕДЕ СЕ ПРИЈАТЕЉИ, ЗНАНЦИ СЕ ПРОРЕДЕ, ТУГЕ СЕ СМИРЕ, РАДОСТИ ПОБЛЕДЕ"...
А Свети Апостол Лука заштитник твојих чукундедова, нека буде и заштитник нас твојих чукунунука... У освит овог дивног бранковинског јутра, сви облаци над нама су равнодушно оћутали и читаве ноћи пре овог похода Теби, ја сам слушала "ГАС ЦВРЧАКА ПУН БОЛА"...
И док сам у том ходању тражила неко смисленије време, док сам испијала место древне медовине све Твоје осаме и јутарње тишине, из шуме се огласио детић својим кљуцањем... А онда сам добила две верне пратиље, две мале маце које узимам данас за симболе свега позитивног... Све је данас овде имало своју светлу и сунцем обасјану страну... И то је та интелигенција, наприродне моћи, тајанственост и независност коју симболише мачка... И "НЕБО ЈЕ ЗЛАТАН РУБАЦ У БЛАГОЈ РУЦИ БОГОРОДИЦЕ"...
Сва та дивна стабла шумела су нечујним шапатом и све је ћутало и нетремице у висине пречисте гледало... по мало сневало... А ја кад се вратим кући поновићу речи Твоје: "УВЕК КАД СЕ ВРАТИМ ПУНА САМ НЕБА И ЛЕТА"... И зато је после повратка небо пустило пљусак летње кише и грмљавину перунске моћи... И уместо да туга данас затвори моје очи - затвориће их Твоја свелепота...
Лишће свело тугом прилепљено... свело од умирања... чекало је да кренеш да римујеш туге... у свој тој складности тишине и у свој тој тишини једног склада... звона су опет оживела заборављене сете и сав тај језик туге... "НЕКАД ВОЉЕНЕ РАВНОДУШНО СРЕТАМО БЕЖЕ НАМ ИМЕНА ОНИХ КОЈЕ ЗНАМО"...
Рекла си овако и објаснила како више немаш времена: "НАПИСАЛА САМ ЈЕДНУ ПЕСМУ КОЈА ЈЕ ИМАЛА ТАКАВ НАСЛОВ. МЕЂУТИМ РАЗМИШЉАЊЕ О СМРТИ ШТО ЧИНИ ГЛАВНУ ТЕМУ ЗБИРКЕ ДОВЕЛО МЕ ДО ТОГА ДА РАЗМИШЉАМ И О ВРЕМЕНУ. ПРВОБИТАН НАСЛОВ БИО ЈЕ ЗЕМЉА ЈЕСМО. СМРТ ЈЕ ОНО ШТО ЈЕ НАЈСТРАШНИЈЕ И ЊЕНО ПРИХВАТАЊЕ ЈЕ ОНО ШТО ЗАХТЕВА НАЈВИШЕ СНАГЕ. КАЗИВАТИ О СМРТИ - ЗНАЧИ БИТИ СВЕСТАН САМОГ СЕБЕ И СВОГ ПОРЕКЛА. ЈА САМ СТЕКЛА ПРАВО ДА ГОВОРИМ О СМРТИ. ИМАМ УТИСАК ДА МОГУ О ЊОЈ РАЗМИШЉАТИ ЗРЕЛО И ПРОДУБЉЕНО. УВЕРИЛА САМ СЕ ДА СЕ ПЕСМА НАЈВЕЋЕ РАДОСТИ ПЕВА УСТИМА СМРТИ, КАКО ЈЕ ТО РЕКАО ТИН УЈЕВИЋ"...
Увек си се стапала са судбином народа овога краја... и била си путник воза треће класе... вазда "ИСПОСНИК КОЈИ НА ШУМСКОЈ ЦЕСТИ ОСЛУШКУЈЕ ПТИЦУ И ТИШИНЕ ТУГУ"... И сваки зрак сунца који је данас капао по нама беше препун те миришљаве Твоје сете... Душе су нам биле лаке, а над нама шатори небески "НЕДУЖНО ПЛАВИ"... И тако тонули смо све дубље у све те оазе осаме и тишине... Ово је најлепши зелени рудник самоће и место где обитава "ЗАВЕРЕНИЧКА ТИШИНА"...
А моје мисли као да одједанпут постају "ПАУЧИНАСТЕ, ИСКИДАНЕ" и "ГОМИЛАЈУ СЕ КАО СМЕТ ИСПОД ГРАНЕ"... И како да онемогућим улазак свим новојављеним тежинама... И може ли бар на тренутак да ишчезне све у неповрат, а небеса да нам остану насмејана и ведра... "ЦВЕТЕ НАГОРКИ, ЛИЧИШ НА МЕНЕ: ВОЛИШ СУНЦЕ, А РОНИШ У ДУБИНУ И ТУГУ"... И гле, "НЕДОВРШЕНИХ И НЕСРЕЋНИХ ЈЕ МНОГО"...
У дубинама срца вазда нешт боли и страшно заболи... и сваки тај покушај што боли, запада у осаме тишину и страшније је и од пригушеног јецаја... А јасно - јасно се провиди да нам је туга сва та само због пролазности и краткоће живљења... Јесмо ли опет у муку небеских самоћа или пак можда трчимо "НА ДАЛЕКИ БРЕГ ДА ГА УХВАТИМО ЗА МОДРО КРИЛО"...
"НАДГРОБНЕ ПЛОЧЕ ОКО МЕНЕ ЉУДИ КОЈИ НЕДАВНО НА ЗЕМЉИ БЕХУ...ЗНАТИ ДА ИХ НЕМА, УЧИНИ СЕ ПРОСТО, АЛИ ГРОБ ИМ ВИДЕТИ, МНОГО ЈЕ ТЕЖЕ... ИМЕНА ПИСАЦА ПО ПЛОЧАМА ЧИТАМ И НЕШТО ЧЕКАМ, А НЕ ЗНАМ ШТА ЧЕКАМ И НЕ ЗНАМ ШТО МИ СЕ МЕЂ ЖИВЕ НЕ ХИТА... И МОЈЕ ИМЕ ШУМИ ГОДИНА БАР ЈОШ ТРИСТА"...
Пошто на крају увек проневери свака нада, нећемо се усудити икад више поуздању, а ни надању... Људи су готово вазда спремни на заборав и равнодушни откос последњи... А речи остају да стоје и сведоче... да трају... И ја ти данас приносим на дар "ТУГЕ БЕЛОУШКУ ГУЈУ"... Сада је лако усамљеним стазама бродити и сапутништво бедних мрава себи прилагодити... А ти се на моју тугу благо осмехујеш и кажеш: "ПТИЦЕ ЋЕ МОЈУ ПЕСМУ С МЛАДОГ БОРА ПЕВАТИ КАД МЕНЕ НЕ БУДЕ ЈЕДНОГ ДАНА"...
"СПУТАНА САМ И ТЕШКИМ ЋУ ПЛАТИТИ ДУГОМ, ЈЕР САМ ВОЛЕЛА РОСУ И САМОЋУ"... И душа ми данас пожури да вечним сном усни ту крај благости твога Духа у Бранковини... Дешавања ће у неповрат отићи... а трајаће и постојаће само оно што је вечно... Душа... Сусрет двеју Душа... Јер, "ЈУРИШАЛА САМ СЛЕПО СВУДА ГДЕ ДУША МОЖЕ ЗАДОБИТИ РАНА"...
Десанка и "БОГ СУ ДАНАС МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ. ГЛЕДАЈУ МЕ БАГОРОДНО И ЗАШТИТНИЧКИ ИЗА ДВЕЈУ СЕДИХ ПЛАНИНСКИХ ОБРАВА"...
И где си отишла пошто су те спустили и благо похранили онако равнодушну у просторе твоје земље родне, што је изаткана од свих тајни,осама и ћутања...
"ЗНАМ, ИСПРЕД БОГА СТАЋЕ ХЕРУВИМ, ДА ГРЕШНОЈ МЕНИ ЊЕГОВОМЕ ЛИЦУ ПРИЋИ НЕ ДАДУ"...
Но, "МЕНИ ЈЕ СВЕЈЕДНО, ПА БИЛО КАКО БИЛО, ЈЕР У МОМ СРЦУ ВЕРА БОЛИ КОЛИКО И СУМЊА"...
И на крају запамти само једно: "МА ОСТАЛА У СЕЋАЊУ СВИХ ЉУДИ, НЕЋУ ПОСЛЕ СМРТИ ЗНАТИ ДА МЕ СЕ СЕЋАЈУ"...
Нема коментара:
Постави коментар