Da se privežem za svet višnji - branjeno mi i zabranjeno, a da se odvežem od sveta propadljivog teško pokušavam u nemoći ovoj... pa tako lebdim ni tamo, ni ovde, između sveta dva... večnog i propadljivog... i prolazi vreme, a sa vremnom i ja, ni na nebu ni na zemlji...
Siđimo u dubine svoje duše... i gle, koliko greha tamo čami u tami... nestadoše suze pokajanja... šta sada da oplakujemo... potištenosti tu svake i tuge ima... utučeni smo opet... koliko strasti i kako posle svega da se čovek nečim umiri ili obraduje ikad više... ili tek razveseli...Glavnu misao postižemo tek onda ako uspemo da sebe sačuvamo od zlobe...Zavetovala sam se davno i prekršila sve svoje zavete, pa sad ispaštam kaznu...Od pogrešnog i grešnog, na kraju krajeva odstupi i sva milost...Posle toliko pogrešaka u životu, možemo li a ne biti više nego ovoliko utučeni...Kad umrtviš svu svoju unutrašnjost, znaj - smiren si...Ono što previše izložimo kušnjama, na kraju krajeva i obljutavi...I neverna duša može razgovarati sa Bogom...Ne treba da izletimo daleko iz sebe, u neke više sfere nebeske... dovoljno je da se vratimo u sebe i da se bezbedno zagledamo u sve te nedosegnute naše unutrašnje dubine, u kojima shodno bioritmu pronalazimo ili carstvo radosti ili jedan od krugova pakla...Smirenim se može nazvati samo onaj ko je odrubio iz sebe svaku želju...Hrista radi postani nerazuman u očima ljudi koji te okružuju ili optužuju svejedno... umrtvi tvoje biće i žiće do najkrajnjih granica normalne izdržljivosti... prizovi tugu i muku... i neka te i dalje rečima tuku... neka ti odrube i ruku... trpi... trpi svaku gubu...Glavno zanimanje svakog ljudskog stvora, treba prvenstveno da bude njegovo razmišljanje, kao i stil koji će pri svakom pokušaju razmišljanja da razvije...I ovo bi se moglo nazvati - smirenjem do krajnjih granica... pčele mile po tebi, a ti netrepnuvši, ćutiš i trpiš... pa i ako te ujedu, opet ne reaguješ... smireno sve podnosiš...Šta bi se doslovno moglo nazvati smirenjem... svakako samo ono kada čovek više ne živi svojom, već nekom tuđom i drugačijom boljom voljom... dakle, smirenje jeste ravno smrti i umiranju, jer tada čovek sebi dopusti i dopušta tako olako da ono njegovo najoriginalnije iz njega nestane i zamre, dugotrajno...I nije li život naš ljudski i svezemaljski, taj poslednji mimohod po živim mukama, a počesto i predzadnje mučenje, na starim temeljima minulih dana...Tri reči sadašnjice: umor, umor, umor...Na moju adresu može stići 1000 i jedna ista poruka ili tekst - svejedno... No, ja što neću da pročitam - neću... Isto je i sa odgovorima...Od prohujale 3 radne nedelje, ovo je bila najbolja i u granicama izdržljivosti, do sada "najbolje" odrađena nedelja... Verovatno, čovek vremenom se prekali... Očeliči... Navikne... Pa, po potrebi svikne, vikne i podvikne...oš kobnije da bude - taj čovek ne zna ni šta više da kaže... Odamru reči u čoveku... Usta mu se u čvor zavežu... I sve misli i zna šta bi trebao reći, al nešto unutra njega kao da mu reč ščepa, pa je izustiti neda... Ja sam jednom preležala ovo stanje i dobro mi je jasno o čemu zborim... Eto, zašto sada sebe vežbam i teram - da govorim... da reč iz sebe oslobodim... I nije važno da li je ovo nekome smeće... Meni je podsticajno i iznad svega važno... i nimalo nije lažno... (još i kinuh na sve ovo - što bi rekli: istina)... Na zdravlje... I laku noć...Kroz život se utrkuju kako da nas što više ili omalovaže ili oraspolože... Prvi će nam reći da smo - večiti gubitnici, dok će drugi govoriti da smo - rođeni ko pobednici... No, najmudriji će uvek znati da nam ukažu, kako su obe opcije pogrešne i delimično tačne... Mudrost kaže i nalaže, da smo upravo oslobođeni ako nismo smešteni ni u jednoj od ponuđenih kategorija... Ako smo jedino na životnoj stazi - ni gubitnici, ni pobednici, već samo svoji...Kad se "premorim" od čitanja, obratim veću pažnju na muziku što dolazi iz pozadine... I tamo nalazim silovite reči - i to reči koje pokušavam čulom istančanog sluha da preusmerim tamo gde treba - u rečno korito, dok otiče hladna drinska voda... A na koncu ove noći, opstaje samo ono što sam i danas blago zaključila, onako jednostavno: da je istinski srećan samo onaj čovek koji zna da čita i piše...Postoji prostor... postoje te neke sfere... u kojima se "dobra" većina, a to je ustvari - sva ova naša rulaj i gomila (naša raja)... ponaša onako kako bi naš pošten čovek najrađe izgovorio: "ko pušten s lanca"... i upravo tu do izražaja dolaze svi njihovi (al i naši) - kvaliteti... To je upravo prostor i sfera - gde drugom donekle treba da se stera strava u kosti - da se smrska... Al, ne samo to!!!... Treba da mu se "naruči" globalno nipodaštavanje i šta sve ne (zavisi od njihove bujne mašte)... Cena je mala (sitnica) - a poručila je izvrsno pokriven... Laku noć - pošteni svete...Pokatkad, mada u poslednja vremena veoma često (učestalo), preko životnih staza ovog svečovečanstva, mogu se sresti prosute ko guje ljute, sve te: niskosti, podlosti, pakosti, zavisti... No, da se ja njima ne bih bavila, jer ni nekako ne priliči... Ušetaću opet ko balerina na vrhovima prstiju, tanano i na čas u svoje vlastite dubine, sve sa jednim jedinim ciljem, da i večeras dopišem koju poetičnu strofu, ako me inspiracija opet krene... i ako se lavina slova izruči iz mene... I tako opet izjutra u novi pohod ponosno krenem... I svoj unutrašnji svet preokrenem i promenim bez mnogo napora u još nešto lepše i bolje... Uvek za to imam dobre volje... Samo se pokatkad kao na početku - na sopstveni račun našalim...Možda neko navikne i pomisli, da ti treba upravo sada, da ispisuješ samo lepa i preukrašena slova, iz kojih treba da provejava neoborivi optimizam i neugasla nada... To bi bilo isto, kao zahtevati da ti momentalno prestaneš da misliš i razmišljaš kao sada... Al to nikako ne bi značilo da si mislio i razmišljao il da ćeš misliti i razmišljati... Jer, mislim i razmišljam nije isto što i mislila sam i razmišljala sam, a ni misliću i razmišljaću... A šta je isto... Sito... I načisto...I nema potrebe da čovek zalazi u neke dublje tokove... Ostalo je u meni još toliko njuha da prepoznam i osetim skota... Pa ko skonta skonta...Moja današnja misao, jeste samo bledi odblesak vremena i njegovih vremenskih prilika, u kome se sve ovo načinje, pa opet i opet u mojoj glavi u ritmu tam-tama - ples započinje... Namirišete li one tzv. sitne i prodane ljude (one crvotočine i gliste ljigave kišne), koji su samo prišli tu, da vas opet i opet blago potkače - unakaze... A znaju li oni uopšte, da kamen više ne može ni da proplače, pa sve i da to publika hoće... Jedino mogu da padaju ove ubitačno dosadne septembarske kiše... I zanima li to koga više???... Pa, naravno da ne!!!...I kad bih mogla rečima da vam dočaram, kakav se veličanstven beličast šal od magle nizvodno našom pokislom rekom sada spušta... mislim da bi kao i ja - zanemeli od lepote tog iznenadnog prizora sa mojeg prozora...I čujem ja nešto šušti... Kad pogledah kroz prozor... Ono kiša pljušti... E baš lepo...Ja nešto kontam... i zaključujem ko iz topa... Najbolje je kad se čovek ne sviđa nikome... Zaista blago njemu... Strašno je kad se čovek sviđaš svakome...Ne volim zimu i niko me ne može prisiliti da je volim... Al odlično je podnosim i trpim... I na to se već nateram sama... Zima pokatkad neverovatno ume da inspiriše...I nisi se smrzla u ova septembarska promrzla jutra, kada je popriličan deo tvoje unutrašnje energije blokiran... Okružile su reku, magle guste i teški sivi paravani skorjeni od oblaka još sivljih... Vidim vetar ih dobro poterao nizvodno... Promiču brzo za brda ona... Napolju sve je spremno za dve tri kišne kapi... Od hladnoće zablokirani mišići... Čudna zima zavrće svoje ventile... I kao da cedi iz mene i ono poslednje parče leta...Psalam 116 Aliluja [MT: Psalam 117] : ''HVALITE Gospoda sve nacije, pohvalite Njega svi narodi. Jer se utvrdi milost Njegova na nama, i istina Gospodnja ostaje do veka''.''Zakoni su Gospodnji pravi, oradoscuju srce; zapovest Gospodnja je svetla, prosvetljuje oci''.''Ti, Gospode, sacuvaces nas i odbranices nas od roda ovoga i do veka''.''Odstupite od mene svi koji cinite bezakonje, jer uslisa Gospod glas placa mojega''.''Sinovi ljudski, dokle cete biti teskosrdni? Zasto ljubite sujetu, i trazite laz?''.''A Ti si, Gospode, zastitnik moj, slava moja, i podizes glavu moju. Glasom mojim ka Gospodu vikah, i uslisa me sa svete gore Svoje. Ja usnuh i spavah, ustadoh, jer ce me Gospod zastititi. Necu se uplasiti od mnostva naroda, koji me okolo napadaju''.
Ivo Andrić: "Od greha, od greha sve to odlazi. Narod je u prestonici izgubio razum i obraz. Sve je pomahnitalo i dalo se u trku za uživanjima, za raskošem. A sa visokih mesta ništa se ne preduzima. Sve dolazi od toga što nema sultana Selima. Dok je on bio živ i na vlasti, greh se u prestonici progonio, suzbijalo se pijanstvo, nevaljalstvo i nered"..."...u Parizu ne slute kako se ovde živi i radi, niko to ne može da zna. Samo radeći sa ovim svetom i živeći među njima čovek može da uvidi do koje mere su ovi Bosanci nepouzdani, oholi, sirovi i podmukli. Samo mi to znamo"..."Mladić je zaista bio gorak i obeshrabren. Ono razdražljivo nezadovoljstvo sa svim i svačim, koje napada i osvaja ljude sa Zapada koji dođu poslom u ove krajeve, ispunjavalo ga je očigledno celog i on nije imao snage ni da ga savlada ni zadrži u sebi.
Njegovi predlozi bili su radikalni. Treba sve likvidirati, što pre to bolje, i potražiti druge puteve, preko druge pokrajine u kojoj se može živeti i raditi sa ljudima"... Ekart Tol: "Ti si ovde (u sadašnjem trenutku) da omogućiš božansku svrhu univerzuma u razvijanju. To je kako je važno da jesi"...
Нема коментара:
Постави коментар