ЈЕСЕЊА ТУГА...

У овај септембар пун досаде и хладноће, посматрам само опало лишће свело... 

И тако дочекам јесен да се распростре нада мном... 

Тај мук празнине и пустоши у осами проналазим овој... 

Мртвилом све ћути... 

А туга никако да згасне у мени... 

Руже су умрле у башти... 

То зсењена ја стојим усред нестајања овог... 

И као да посрћем пред налетом туђих осећања која нису више моја... 

Мрак засипа сећање на топле дане лета... 

Па као да се Живот удаљава од мене и отиче у неповрат... 

Туга... 

И немојте да ме оплакујете и сахрањујете мртва...