ПЕСМА БЕЗ НАСЛОВА...

Полазим ли и данас 

за звуцима првог јутарњег сунца, 

да удахнем још једаред 

ту усахлу молитвену песму 

са изворишта свих мојих рана...

То стазама старим 

више не силазим 

у време ово 

начето црвима, 

што препуно је мрака...

Од душа наших 

начинили су јаме таме, 

где сада постаде 

непрегледни кутак осаме...

И баш ту, 

потонула су сва наша ћутања, 

као речи без путања, 

сред овог чемерног неба 

у далекој тами 

свих наших бивших исијавања...

Па опет, туга бескрајна 

моје биће исеца на кришке, 

а песма без наслова у мени, 

још једно јутро ново буди и 

покушава да га неким смислом савлада...

Преостали часови нису предвиђени 

за велика бдења, јер 

олтар мога похараног срца 

загушиле су рушевине 

жалосне и старе...

Још по неки одблесак бескраја 

у даљини као реч севне, 

па се спектром својих боја 

по непомичном простору моје душе 

као последњи пут негде помера...