Posle Brankovine, put hodačašća današnjeg nastavljam dalje... polazim u pohode novoj svetinji valjevskog kraja - manastiru koji se od Brankovine nalazi svega 10-ak kilometara u pravcu Uba... Prođete mesto Blizonje i kod benzinske pumpe skrenete desno u pravcu Uba... i put vas vodi pred manastir ženski Dokmir... Želim da po prvi put upravim korake svoje u neku novu obitelj - još ne posećenu... Stara baka monahinja nas prima i moli od nas oproštaj zato što smo je pričekali da nam otključa manastirke dveri...
Manji manastir odiše skromnošću i prostotom... neopisivom dorotom... Dobijam istorijat u vidu male bršurice zahvaljujući kojoj sada pričam priču današnju... Po predanju starom postojala su 3 brata Petar, Marko i Stepan koji su sagradili po bogomolju koje nose imena po njima i kaže se dalje da su oni imali sestru po imenu Doka. I još kaže predanje drevno da je Doka sagradila manastir Dokmir, i da od svih bogomolja ovo beše najmanja crkvica. No, po dugom predanju kaže se da je manastir Dokmir sagrađen još pre Kosovske bitke u 12-om veku, kada su nastali i manastiri Pustinja i Kaona... U Kaoni sam bila već dva puta, no danas nisam - mada sam razmišljala i u tom pravcu poći... Pustinju sam posetila opet danas, na kraju ovog današnjeg hodočašća, čak posle dugih 10 leta...
No kasnija istraživanja kažu da je manastir Dokmir ipak iz 15-og veka. I ova bogomolja pripada po stilu gradnje Raškoj školi. Prvi pisani trag o ovoj svetinji potiče iz 1724-e godine. Godine 1745 crkvu pogađa zemljotres, nakon koga je crkvica popravljena 1749 u vreme jereja Timoteja Radojevića.
U vreme Osmanlija u ovom manastiru postojala je dvogodišnja škola koja je radila sve do kraja 18-og veka, koju je osnovao monah Joakim. Školu je u vihoru plamena uništio Mahmud paša Bušatlija. Posle trsko-austrijskog rata 1788-1791 zapaljen je i manastir Dokmir. Obnova manastira desila se u vreme Mustafa paše koji je bio nešto blaži prema Srbima. Ovaj manastir postojao je za vreme oba srpska ustanka i nije ni paljen, a ni rušen. Nakon sloma Prvog srpskog ustanka monasi dokmirski jeromonah Isak Đurić i sveštenik Nikola Bošković prelaze u Srem.
Manastir Dokmir popravljen je posle Drugog srpskog ustanka. Kasnije je manastir pretvoren u parohijsku crkvu nešto posle 1837-e godine.
Za vreme rata u BIH-i u ovaj manastir pristiže sestrinstvo manastira hercegovačkog Žitomislić na čelu sa igumanijom Evpraksijom, čiji grob danas nađoh u svetinji ovoj. Igumanija i 9 monahinja na čelu sa arhimandritom Jovanom Nedićem ponovo oživljavaju manastirski poredak ovde. Hramovna slava kome je i posvećena bogomolja dokmirska jeste praznik Vavedenje. U ovaj manastir dolazi i oboleli mitropolit sarajevski Vladislav Mitrović i tu se i upokojio 13 septembra 1992-e godine. Otac Jovan čiji grob takođe ovde nalazim danas, upokojio se 1997-e, a igumanija Evpraksija se upokojila 2007-e. Zbog truda koji je uložila vaskrsavajući dokmirsku svetinju odlikovana je orednom Svetog Save prvog reda. Danas je igumanija Mati Justina. Hvala divnoj monahinji čije ime ne znam, a koja mi je otključala ove divne dveri svetinje skromne što na molitvenu tišinu miriše i što mi je dozvolila da načinim sve ove fotografije... U Pustinji mi nisu dali da fotografišem iznutra - kažu da ne oštetim freske blicom aparata... Moju pažnju privukle su skromno urađene brojanice dokmirske, a Mati mi reče da ih monahinje izrađuju tu same. A ako vas put ovde nanese vašoj pažni preporučujem vešto ispletene torbice od vune, male i one malo veće, podesne za mobilne telefone i ostale sitnice... Male su po 200 dinara i one su pristupačne - no meni nisu trebale, a one malo veće u braon boji, beše ih samo dve su po 1500 din - meni su se mnogo dopale, ali su mi bile malo preskupe... i tako žalim sad što ih ne kupih da sam mogla... A Mati mi reče da ih plete Igumanija...
Odavde odlazim nazad putem u pravcu Valjeva gde posećujem manastir Lelić i poklanjam se moštima Svetog Nikolaja Mirlikijskog... Dalje put me odvodi u manastir Jovanju i manastir Pustinju...
Pred kapijom Lelićkom ubrah sreću, jer zatekoh otvorene mošti i kivot sveti i pristigoh među poslednjima u redu da celivam Čudotvorca Nikolaja Velimirovića, čijem molitvenom zastupništvu u svakoj tuzi pribegavam ja... A zadnji put ovde bih na Tomindan 2013-e... pre godine tri...
Posle Lelića, kratak predah u hladu platana kod "Platana" uz valjevsku pivaru, za kafanskim astalom uz jako prijatnu toplu teleću čorbu... A odatle novo sveto mesto manastir Jovanja, koji sam posetila decembra 2007-e nakon povratka iz Beograda... I ušunjah se neprimetno kao na prstima - dok su u porti na sunčevim zracima spavali i dremali monasi - umorni i stari... Nisu nas ni primetili, a mi nismo hteli remetiti njihov mir i dan nedeljni odmora... Prošli smo kroz svetinju koja je mirisala na liturgičko slavlje i nastavili put dalje...
Od Jovanje do manastira Pustinje 16 kilometara... Po povratku iz Pustinje imadoh susret sa malim poskokom, koji mi pretrča put, a ja pomislih da je gušter... a onda se brecnuh, smotah aparat i uslikah ga u tri poteza...
P. S. - Sve novo što napišem obično je na ćirilici kako bih ostala verna mojim početnim slovima ovde... No, večeras mi se potkrala "greška" pa ovu divnu novu priču donosim na latinici - nadam se da ne smeta...
Нема коментара:
Постави коментар