Od vajkada postojalo je samo jedno: večna nepravda... tako ja verujem u večnu nepravdu...
Život je kao kad imate fotografski aparat u ruci, ali svoj, ne tuđi ne pozajmljen... i tako krenete da uslikavate ono što smatrate vrednim... no uvek se tu prepreči neko da vam onako u prolazu sa strane zastane i kaže: nemoj tako da slikaš, ako misliš da ti bolje ispadne fotografija slikaj ovako ili onako... sa blicom ili bez blica... meni se to dogodilo na Siciliji u jednom hramu... no kakva dobronamernost, no ja glupa nisam umela da je shvatim kako treba...Kako smešno deluje kad se iščita pozitivnost ispisivanja kod nekih ljudi... sve je u stilu: bez brige ako vam danas sunce nije izgrejalo, ma sutra će neizostavno... i tako sve u krug... jednom smrkne, drugi put svane... i sve bez preterivanja...Ja više nemam pravo da se identifikujem sa bilo čim dobrim, naprednim, uspešnim, lepim itd... No, ipak kao poslednje svoje pravo imam pravo da se identifikujem sa svom nesrećom, sa svim bolom, sa svom mukom, sa svom tugom...Krčag koji je iole malo procureo, pa prosipa svoju dragocenu sadržajnost, ne treba ni iz kakve milosti više zadržavati u upotrebi... polovične, urušene i dotrajale stvari treba baciti, odbaciti, na neko smetlište... u korov...Naša stvarnost i naša realnost - tretiraju nas kao budale...Dotaći dno dna ili dno tuge, jeste veličanstven pesnički motiv... i zamsilite sve one prezasićene, presrećne, prenasmejane ljude - kakve su sebe božanstvene moći lišili, da nikad za tren ne spozanju naličje vlastite patnje, muke ili tuge... jer, bez bola se ni pesma ne iskova...Ljudi sa stavom veoma često ispadnu dvogrbe kamile koje se ipak olako provlače kroz iglene uši...Mislim da u našim glavama srpskim počesto dolazi do zamene glavnih teza... to kad neko nešto želi da kaže, bez da se dodvori ovima ili onima, ne znači da je njegovo mišljenje najispravnije ili najtačnije... to samo znači, da taj i takav čovek ima o nečemu kakvog takvog pojma... to jest da ima svoj neprikosnoveni STAV... a to što se nama počesto ne dopadaju tuđi stavovi, to je treće dimenzionalna stara priča...U koje diskusije danas čovek treba da delimično ulazi... samo u one koje donekle i prepoznaje kao svoje gravitaciono polje... kako to što ne gledamo, a tobož znamo o čemu je reč... ja ono što ne gledam za mene kao da i ne postoji i ja o tome ne znam ni da zevnem, a kamo li da beknem... ja sam neko ko doista traži planetu za življenje... eto nisam stanovnik zemlje - nikako... nisam u ovim tokovima... često gore po Marsu brodim...ćutanje se ipak isplati, kao i neupućenost, kao i ono: žao mi je, nisam čula... ne pratim... ne gledam... ne vređam itd... i šta da mi tu smeta...Ako šta zaista volim, no biće da sam to zavolela šaltajući malo daljinskim upravljačem po mreži svih mreža... ja najviše volim kad ljudi ratuju, kad se svađaju, kad isuču mačeve oštre, kad se prepucavaju, a ja stojim dole na dnu dna ispod svih njih - ćutim, gledam i pokušavam da se što više i slađe smejem - naravno sebi, jer me to ništa ne dotiče i znam da mi neće zameriti Velikan Meša, kome ja ipak kažem da je počesto potrebno da nam sve bude u Životu svejedno...O moj pokretački unutrašnji izvore, jedino šta od Tebe tražim, jeste: da ćutim i ništa više ne kažem...Smisao besmisla nećeš nikad objasniti i nećeš ni okrznuti taj prekrasni atom jedne ljudske neobjašnjivosti iznutra...Poslušah glas svoje intuicije, koji mi kaže: dete moje, sve je obmana...A može li čovek kad spozna izbliza sve svoje rane i svu svoju bedu, kao i sve svoje mane, osetiti bilo više šta - osim totalno malaksanje... i prezrenje...Današnja misao sutra više ne vredi, jer večito jurimo i čepamo neuhvatljivi sadašnji trenutak...I ne tražeći više ništa, često nas ipak kroz život pohodi samo bol, muka i tuga...Zašto smo pokatkad tako iznemogli i bledi... upravo zato što su nas se mnogi učtivo odrekli... što su nas apsolutno porekli... što su nas za srce opekli... što su nas u poletu snage sasekli...Trebalo bi da svakoga dana bar za pedalj u nečijim očima porastemo, no mi nažalost povazadn u nečijim očima samo padamo... i to je dno dna...Kažu kako ni jedna reč nije uzaludno izgovorena... no, šta bi sa tolikom gomilom reči...I sada mi više neće biti žao što ću u ovoj jednoj svojoj maloj otuđenosti i zatvorenosti, pa i sebičnosti povrediti možda njmanje krive...U nekoj slepoj žudnji da tobož spoznamo istinu, dokučili smo krajnje domete svih sitnih laži...Negde smo zagubili početak onog jednostavno budi rečeno - skromnog mišljenja o svemu, a naročito o sebi samima... i tu kao da smo u svim tim silnim bezuspešnim svojim dleima, po nekoj logici, tek oholi postali... i prezira smo dostojni postali... među njima nismo ni izbliza opstali... i eto, šta smo postali... nitkovi... hulje i neka sad o nama bruje i neka zuje... izvesnost je obmanuta ne po prvi put... a mudrost je samo onda kad vam je apsolutno ravnodušno i svejedno...Do kada će ljudima sve izgledati loše???... sve dok budu čitali tuđe misli ili listali tuđe albume... kad počnu konačno pisati svoje misli, svoje pesme, e onda će im biti mnogo lakše, a i lepše... isto je i sa životom... dok budu slušali tužne tuđe priče, biće im teško... kad počnu okretati svoj mali život i pokretati svoj mali pogled na svet, e tek tada biće mi izvanredno dobro...Ako šta volim u šahu, posmatrano po figurama koje preskaču po tih 64 polja - volim najviše kraljicu... zato to je toliko sposobna da svaki potez koji je inače i nenadmašan, pa i ubojit po ostale figure - odigra sama...
BOJ PASA I VUKOVA
"Jedan seljak iz Vasojevića tužio se vojvodi Lakiću kako u njegovu selu nema sloge. Vojvoda Lakić, pošto ga sasluša, reče:
-Evo da ti ja ispričam jednu priču: što je sloga a što je nesloga. Sakupilo se 10 hiljada pasa da udare na hiljadu vukova. Starješina pasa pošalje izvidnicu da uhodi vukove. Izvidnica se približi, prebroji ih, pa se vrati u logor. Satrješina ih upita: koliko ih bješe i kakvi su.
-Bješe ih hiljada, svi jednake boje, zelene, legli na šape i čekaju.
-Nemamo kud na njih.
-Kako nemamo, kad nas je 10 iljada, a njih samo iljada! Možemo ih sve rastrgnuti.
-Ne možemo, ne... jer su oni svi jednaki, a među nama ima: šarova, garova, lisova, kusova, žujova, bajova itd."
anegdota
BOLJI ZA BOLJE
"Kuči, za vrijeme dok su se nalazili u turskoj granici, poslali su Nova Spasojeva kod vezira u Skadar, da bi isposlovao izvršenje neke plemenske odluke.
Mali uzrastom, Novo nije na vezira učinio dobar utisak, i nabusito ga upita:
-Zar Kuči nijesu imali BOLJEGA da kod mene pošalju?
-Imali su BOLJEGA - odgovori Novo - ali su njega ostavili da ga pošalju kod BOLJEGA, a mene su k tebe poslali.
-Aferim, Novo, aferim - reče vezir - s tobom se može razgovarati."
anegdota
I pre malo više od 3 meseca u nazad sve je počelo - da ono i više u nazad ne nabrajam i zbrajam... pa umesto neospive sreće koja je otišla na neke druge adrese, ja sam ipak doživela neopsivo razočaranje u sve i svakoga, što je ipak bilo vekovima slato samo na moje adrese... no, srećom izgleda da sam dobro osvestila sebe, da uvidim da mi nikad i nikoga neće biti prečeg od mene ovakve i to same...
Ja ću se još dugo umarati, ja to znam, jer počesto me ljudi ne razumeju, pa mi se učini kao da se ja njima obraćam na kineskom pismu... čim čujem neke preko telefona, ja odmah doživim šok, jer me oni upravo tim putem obaspu sa morem svoga sopstevnog trnja... stalno su nadrndani... stalno im se nešto desilo... stalno ih nešto žiga... stalno ih nešto boli... stalno im nešto fali... vidite koliko sam ja iznenadno postala srećna - SVE IMAM I NIŠTA MI NE FALI...Ja sam se neopisivo umorila, zamorila, premorila... tovarila sam i vašu sreću i vašu nesreću na svoja pleća... a sad sam toliko posustala da se jedva krećem i preživljavam u svom kavezu... i stoga sam donela odluku: neka ste svi živi i zdravi, no meni zaista vrlo malo treba... i naposletku niko mi ne treba...Ja dalje mogu i moram sama...Ja sam veoma uspešno spozanala da je oko mene uvek bilo jako malo ljudi kojima je tobož bilo stalo do mene... tako da sad mi apsolutno više niko ne treba, a niti znači, pa taman da se i samim Bogom zakune...Ja uvek oko sebe razotkrivam velike alapače i trtljače, pa tako počesto nešto namerno kažem, da prosto vdiim dokle će to da odleti i dosegne, do koga li dometa da dobaci...Skuvala sam divan sos od paradaiza, sa bosiljkom posle uz špagete kad ogladnim, pošto sam ručala ostatke od jučerašnje hrane... pa ću uslikati... vrlo je aromatično... i Donovi su uživali uz špagete jako...JA ZASLUŽUJEM LJUBAV, A NE LJUBAVNIKA...A posle toliko toliko tuge, u tom filmu kao da i po koji ton radosti se tek provuče... i zašto toliko zavoleh tu Siciliju - zato što nigde ne doživeh, a niti spoznah baš toliko tuge... eto, poslušajte - svaka pesma im je puna tuge...Na današnji datum, tačno pre 2 meseca ja sam posetila dva sicilijanska sela i tada se desio onaj najlepši kultni izlet zvani "mafijaški"... hodasmo tragovima filma "Kum"... i sad dok slušam muziku iz pomenutog filma, mogu da kažem samo jedno: ta filmska muzika sigurno jeste najlepša filmska muzika ikada, no ja dok slušam ove melodije i zvuke, ne mogu da se otmem utisku da nigde ne nađoh toliko tuge kao ovde... ovo je toliko tužno, a toliko lepo... i ko nije znao sada zna - tuga je možda nešto najlepše na celom svetu...voga puta putujem sa olovkom i sveskom... neću da vozim... imam šofera, kao drug Tito... hoću da uključim oko moje kamere i fotoaparata i da naškljocam što više divnih pejzaža i lepih vidikovaca moje rodne grude... jer svako srpsko selo jeste 1001 put lepše od Pariza...Što se tiče mog iščitavanja Lorensa, tu sam negde oko kraja petog poglavlja... nisam uspela sinoć da iščitam do kraja peto poglavlje ... malo sam se umorila... a i poglavlja kao da postaju sve duža... teška rudarska priča i ljudska drama... kao da sam ubola tešku knjigu u preteško vreme...Srećom i višak zaustavljene vode odlazi iz mene, zglobovi na nogama manje otiču sve manje i moje srce i želudac se vraćaju u normalno stanje... pa jutros posle silnih onih 62 kg, imam 61...Svoja rođena zemlja se upoznaje i voli, jedino tako što se kroz putovanje upoznaje i kao Majka mnogo voli... nisu nam dovoljne samo knjige i lepe reči...Razradila sam genijalan plan i napravila jako bitnu maršutu... za sada dva ključna sveta mesta, a usput još šta se bude namestilo ili dalo videti... Brankovinu preskačem, jeste da ću biti u relativnoj blizini, no kod Desanke drage mi, želim da odem neki drugi put, recimo tamo iza Male Gospojine kad primim još preostali delić avgustovske plate... i da tamo baš doživim i to uzvišeno mesto kako dolikuje... poetično...Hvala Tebi veliki Gogolje, kad si rekao: "Manastir moj Rusija cela", pa sad i ja mogu da uzviknem: Manastir moj, Srbija cela"...Jasno i prosto kao sve što je: Ja se nikad nisam udaljila od svetinje, udaljila sam se od pogrešnih ljudi... a jaz koji sam napravila namerno između mene i onoga što najviše volim, opet jeste samo zbog ljudi... i naravno Ja sam sebe kaznila i tu kaznu dobro izdržavam... da bi se neko ovakav doveo u "red" epitimija mora biti strašna i doživotna...Zašto je u mom kosmičkom gnezdu tako lepo, prijatno i čisto... zato što ja svake nedelje i svakog crvenog slova, moj prostor očistim mirisom mirišljavog tamjana... ja nikada nisam u moj prostor unosila neke mirišljavosti tuđe, nekako tamjan mi je nešto najsrcu bliže i sa prostora je naših... a znam i one kojima je moj tamjan uvek smetao... sve je moglo da se desi i nije važno što se desilo, činjenica je da iz mog srca ovaj najčvršći koren religioznosti ne može niko iščupati... a da li ga zvala Bog ili viša sila - svejedno je... ovo mi je bila jedina uteha kad je bilo bezizlazno teško... istina je da mi fali odlazak do svetinje ili nekog hrama, no ja sam se od svega udaljila samo zbog ljudi koji su me tamo umarali... no svetinja neugasivo tinja kao ovaj najčistiji prinos tamjana unutar moga malog bednog i živog srca...Zaključak je vrlo jednostavan... dobro oslušnite svet oko sebe... i šta primećujete... ljudi sve više pišu i pričaju o nekakvoj tzv. sreći i to upravo u onom trenutku kada se po svetu dešavaju i događaju tolke nesreće i bede... tolika patnja i toliki bol...Ovu su dani kada treba ostvariti i realizovati još jednu dugogodišnju putničku želju... tako ja zagledana u plave daljine, menjam nešto i odlazim u nove pohode... i tako uvek priuštim sebi neko putovanje i to u pravo vreme tuge i bola, i onda kada mi to i treba... a drugima ne polažem račune što baš sada i tamo idem gde idem... ne znaju ljudi naše srce i još manje mogu da nas otrgnu od svetlosti i duha mira i tišine, jer to je jedino nama ranjenima i pobeđenima, ono što u životu još treba... idem na izvor sveti da se okrepim i opet skrpim i opet prićutim i opet skupim i opet tišinom zaćutim...Nekim psima savetujem da više leže, a manje reže...Mogu opet jutros, kao i sinoć, da "šatdaunuju" moj računar, no nikad neće moći, a niti mogu da ugase moju živu misao i dobrotu, i lepotu, koja se bez prestanka kroz beskonačnost svih beskonačnosti kreće uveličana atomima svoje male vlastite Sreće...Jutros pri polasku u WC i na vagicu za merenje, javi mi se genijalna misao... šalim se, zar nije dovoljno reći lepa misao ona životna i iskustvena, koja u glavi mojoj glasi ovako: Život jeste svakodnevno prosejavanje (ne bi li krasno reći i proseravanje) kroz sito ili rešeto (rešetku) kroz koju vazda prolaze sve sitnice i nagomilani detalji, a ostaju kao blede senke ili uspomene sve one krupne stvari ili gromade... i zar moja jutrošnja misao nije lepša od bilo kakve pomade..."U sistemu jezičke komunikacije može doći do nerazumevanja ili nesporazuma, razlog može biti: suvišna upotreba nekih elemenata (prezasićenost), smetnja ili šum, pogrešna upotreba reči".Počesto, da ne preteram ako kažem - učestalo (što znači često) ostanem bez sposobnosti da imenujem stvari, ali isto tako ostajem i bez sredstva i bez instrumenta komunikacije... Jednom rečju - ostajem bez govora... Ostajem bez jezika... A Vi???...Oribala sam sudoperu, lavabo, wc šolju i kadu... A pre toga sam skuvala litar pudinga od čokolade...Subotu svaku posvetim ispisivanjju priprema za narednu radnu nedelju (ovoga puta drugu) i žalim sve te divne sate što odu u nepovrat, a šta se sve pametno moglo uraditi da i ne spominjem dalje...Pisati, ma bilo šta... jeste najbolje što znam...Priznajem javno... a to nije sramno... Ruke su mi prljave, al mi je zato obraz ko suza blistav i čist...Jedna afimracija sa naših prostora glasi ovako: Živim ko bubreg u loju.Opraštam svima, ukjljučujući i sebe.Izdvojite vreme da uživate u jednostavnim stvarima u Životu.Samo muzika mi jeste skoro uvek bila sve... naročito onda kad mnogo toga mi preostati nije moglo...Umesto molitve, zar nije lepše, a i bolje reći: Volim te...J. Ducic: ''Heroj hriscanstva je mucenik''. ''Pesme vole samo deca i mudraci...Pesme ne vole ljudi rdjavog srca i loseg vaspitanja''. ''Ima novih umetnika, ali nema novih umetnosti. Medjutim, ko je god personalan, on je za sebe jedan nov slucaj. Nesreca, sto je malo ucitelja a mnogo ucenika''.''Svi su veliki pesnici bili apostoli prijateljstva''.''S neprijateljem se moze razgovarati, ali se ne moze cutati. Tako je cutanje jedna mera prijateljstva''.''Mi nemamo srecu da sebi biramo ni neprijatelje ni prijatelje. Neprijatelji nas sami pronadju i prvi napadnu, a prijatelji uvek dodju slucajno''. ''Nas neprijatelj, to jos nije nas najopasniji protivnik, jer cesto od neprijatelja napravimo docnije dobrog prijatelja''. ''Glupost je najveci neprijatelj zblizavanja medju ljudima; glupost je neumitni faktor neprijateljstva, jer je izvor svih nesporazuma i zabluda. Glupak ne veruje da uopste mudrost postoji. Jer cemu sluzi mudrost? Sreci? Pa zasto se onda nije svojom mudroscu koristio Sokrat, nego ga je njegova mudrost odvela na gubiliste. Sokrat je dopustio, iako najmudriji, da ga pobede protivnici, koji nisu bili mudraci''. ''Ima slucajeva kada se prijateljima dosadi da vam i dalje budu prijatelji, i pocnu lagano da skrecu ka neprijateljstvu; ali ima i slucajeva kad se neprijateljima dosadi da se i dalje zamaraju progoneci vas nepresatno, i tada pocnu da skrecu ka frontu vasih prijatelja''. ''Ne treba prijatelja ceniti po pravdi, nego po srcu. Cim vas neko sudi po pravdi, on je manje vas prijatelj nego vas prikriveni neprijatelj''. ''Svakom zdravom coveku je ipak moguce da bude srecan''.''Pesnik je covek vecite mladosti''. ''Mudrost, to je, uostalom, vrlina nesrecnika i staraca''.''Mali ljudi se uvek segace s velikim ljudima, a veliki ljudi se cesto segace s krupnim stvarima''. ''Veliki uspeh u zivotu imaju cutalice... Ljudi koji mnogo govore, skode i sebi i drugom...''. ''Hrabar covek podnosi mirno svoje bolove, i slican je samo velikom mudracu... Samo je heroj hrabar, a samo je razbojniki plasljiv...''.''Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci, a zatim kukavice, ali nikad heroji''...
Нема коментара:
Постави коментар