Dostojevski: "A kad ostaneš nasamo, moli se. Voli padati na zemlju i ljubiti je. Zemlju ljubi neprestano, nezasićeno je voli, svakog voli, sve voli, traži takvo ushićenje i zanos. Okvasi zemlju suzama radosti svoje i voli te suze svoje. A toga se zanosa ne stidi, ceni ga, jer je to dar Božji, veliki dar i ne daje se mnogima, već izabranima"... Mile Krpa: "Vlast i slava - čudna su vam pića opijju mnoga ljudska bića i pomute mnoge glave zdrave pa od ljudi čudovišta prave na svetu je vrlo malo ljudi vlast i novac koje ne zaludi"."Ne očekuj da se čudo desi, da ti sreća zakuca na vrat. Ako raden i ispravan jesi - doći će ti, ko zaslužena plata"."Istina je stara, poznata i prosta: nije to bogatstvo - imati blaga dosta. No se onaj ceni ko bogataš pravi koji ima srce i ima u glavi. Kad bogataš truli posle teška rata nove dvore zida, narod veli: ima zlata ko blata samo nema stida". Paskal: "ČOVEK, DAKLE, NIJE NIŠTA DUGO DO DVOLIČNOST, LAŽ, LICEMERSTVO, I U SEBI U PREMA DRUGIMA. ON NEĆE DA MU SE KAŽE ISTINA, ON IZBEGAVA DA JE KAŽE DRUGIMA; i sve to, premda je beskrajno daleko od pravičnosti i razuma, ima prirodni koren u čovekovom srcu.Ja tvrdim da kad bi svi ljudi znali šta govore jedni o drugima, ne bi se našlo ni 4 prijatelja u svetu.Čovek je od prirode i lakoveran i nepoverljiv, i bojažljiv i neustrašiv". Ja sam perfekcionista i težim savršenstvu, ma kako mi to sve daleko i nedostižno bilo i u perfektnosti ne vidim ništa loše, čak naprotiv vidim jedinu svetlu tačku...Letnje stvari spakovah u ormare i sad ostaje patetično zbogom letu, koga kao da i nije dovoljno bilo... a treba još toliko snage za prohladnu i sivu sumornu jesen i mračnu zimu... Kad će taj mart i prolećno računjanje vremena, a nije otpočelo još ni zimsko pomeranje u nazad...Nečim sam oljutla levo oko, pa sad suzi i izgleda kao da plače...Kažu kako neke stvari ili stanja nismo kadri potanko razumeti, pa kako onda bez razumevanja načiniti i korak dalje... i da bi reč ispisali bar onu jednu uobičajenu svakodnevnu, potrebno je da bar malo razmislimo... i tako prekasno uviđamo način kao ćutanje zlatno...Nisu u pravu svi oni koji tvrde da svoje propuste, pogreške i mane treba zanemarivati tako olako i to do krajnjih granica neke potisnutosti... Sa propustima, greškama i manama treba se suočiti - oči u oči... A ko pobedi - svedočiće ili pričaće o svemu tome... samo što ta i takva priča ili pričanje neće imati prijatan ton...Prikopčam reč ko metalnu nitnu na kaputu, koji zaliva hladnoćom svaka septembarska kiša, kao kroz onaj zvuk pljeska svog onog nekad prepoznatljivog otužnog pljuska...Svetla prošlost, maglovita sadašnjost, a budućnost u praznini (nigdini)...I najlbleđe preživljeno prošlo ljudsko živo iskustvo, ostaje najpouzdaniji vodič kroz sve tešnje i mračnije hodnike budućnosti...Užasava me previše ljubazna i našminkana atmosfera...Što otvorenije treba priznati svoju neupotrebljivost i beskorisnost...Poslednji trzaj jedne povređene duše, zasigurno mora biti jedno sasvim obično ljudsko otuđenje...Otuđenje ni po kom osnovu ne zaslužuje pogubljenje, istrebljenje ili umanjenje... Bar, ja tako mislim...Jedan od vidova apsolutno opravdanog i legitimnog načina otuđenja, jeste najpreči put i samopošteda svog ličnog živućeg bića, od svih nepredvidljivih, ali i predvidljivih povreda, uvreda itd..., koje jedan dan nosi ili život nalik mulju na naše kamenite i šljunkovite obale nanosi, svakodnevno donosi...Uzaludnost svakog nesigurno uloženog napora i truda, jeste rasipanje svake kapi omalene snage u sve veći prostor porazno praznog ništavila...Svaki naš povratak na srušene temelje, otkriva tajnu još većih i krupnijih nedostataka, svih budućih neuspešnosti i promašenosti... Izgubljenosti...Ukloniti današnje razmišljanje na onaj podeljak poslednjeg trzaja i izdahnuća i preko nemogućeg zaborava, potrošiti još jednu kap doživljaja, u čaši života, bez prigovora i pogoovra, ni odveć sada muklo, a još ni promuklo... Lukavo ili podmuklo???...Pljusak vremena, zariva otupeli bodež u dremež današnjeg bremena, kao rutinsko naznačenje u lavirintu bezizlazno izgubljenog plemena, poznate neupotrebljenosti, beskrajno razloženog istrebljenja i bljeska, bez mogućne sposobnosti ucrvane srži unutar reči još jednog truljenja...Iz prašine, posivelog i beživotnog pepela i na mrtvo zgaslog praha, više nema tu čarobnu mogućnost da se vozdvigne ni čestica neke nove modifikovane prašine u nakaznim naznakama ili lošem tragu...Skriveni plačni plam jedne ljudske reči, postaje ona izgladnela linija, one zguljene pravde, pred zamrlim snagama teških sapostojanja, a pred svim onim krivotvorenim istinama, ljudskih života, sagorelih od otkrovenja u senci današnjeg nepostojanja i sve izvesnijeg najtišeg neizbežnog nestajanja...Slučajno opažajućom snagom jednog ljudskog uma, izmeriti jednu prosečnu, takođe, ljudsku površnost reči, danas, može se meriti i ravnjati sa apsolutnom nedostižnošću pritajeno odložene ljubazne pustoši i sumnje, nad svom tom različitošću praznine što u ljudima čarobno otiče i teče...I ne bih da pokvarim prethodnu lepotu reči o kojoj sam tek po malo prozborila... Al pade mi na um sledeća misao: o kad bi ljudi non stop (što više i češće) slušali klasičnu muziku, sigurno bi iz sebe izbacili onaj najkvalitetniji deo duše... No, ljudi vole raznorazne i različite zvuke (i ja pokatkad zvucima volim da šaltam, pa iz prve preletim u petu brzinu)... I tu kao da nastanu svi oni "promašaji" kada se menjač zdrobi i polomi...Eto, šta je vrednost i lepota jednog trena i to plus još sadašnjeg... A vrednost i lepota tog trenutka su prosto sadržani u tome - i to ako je taj sadašnji trenutak nekim čudom žabeležen (ako je ovekovečen kroz fotografiju, muziku il zapisanu reč)... Pa upravo iz tog ovekovečenog i sadržajnog svedočanstva, mogu se tačno prepozanti i nazreti sve vrednosti i lepote tog sadašnjeg trena (trenutka)... I dok ovo pišem, imam utisak kao da moji prsti umesto po tastaturi, poskakuju po dirkama klavira... I dok slušam te zvuke klavira, postajem upravo svesna ovog neponovljivo vrednog i lepog trenutka... u odajama moga kutka... Laku noć...Kod mene se to kaže, prosto - ŠAF... To je ono kad vas kroz život lepo zašafe (dobro zavrnu), pa još pritegnu maticom (jer na šaf obično ide matica) da dobro stegne, kako ne bi taj šaf mogao da se odvije... No, desi se da matica nekad i popusti... No, kad čvrsta ruka šaf stegne, e tu popuštanja kao da nema... A što mi pade na um šaf - i ja se pitam???... To je obično mala i neprimetna stvar... Potreba jedino onim koji nešto zavijaju... il pritežu... No, u svakoj kući sigurno ima šafova i matica... Meni su šafovi uvek privlačili pažnju... Valjda što ih imam mnogo... Sve u nekim kutijama...Ovih dana pritiskaju me sinusi... Doduše - potmulo i neosetno polagano... Podmukla je to "boljka"... No, živa čoveka mora nešto i da bolka... To malo moju misao usporava... A ja ne volim kad me usporavaju... Na kraju se zapitam: da li ja uopšte išta i volim???... No, bolje da prestanem da pišem gluposti..."Gospodine, šta smatrate najvažnijom veštinom koju treba da poseduje mlad čovek da bi uspeo u životu?"..."Daktilografiju." Veštinu kucanja po tastaturi! Očigledno je da će se za deset godina svi poslovi voditi preko kompjutera" - Šajem Selvaduraj...Završih drugu knjigu (od ukupno) 10... I sada se sa Haitia, pričom preselih u Šri Lanku... Sad na stranicama koje slede - malko da zaplovim po monsunskom moru...A sad da se vratim iz dalekog 18-og veka (tog predivnog baroka) i da kažem neku i u 21-om veku... Evidentno beše da smo se ovde delili na lepe i ružne... No, moram priznati u poslednje dane, u moj tabor polagano prilaze - što jes jes, mora se prizanti - i neki još lepši... No, sve je dobro - dok budemo samo Ljudi... Dobrodošli... I prijatan ručak...I svirala je violina ta, nezapamćenu muziku tužnih jesenjih tonova... tamo negde na razmeđi sklada i nesklada... na granici beskraja...posvećeno Vivaldiju...Male su pokatkad maske, da pokriju veliko lice...
Umesto 3 želje, u meni se pre jave 3 pitanja... Pa, se priupitam često...
Šta biva:
1. kad reč pokuca na vrata moje trošne duše, u bezrečnosti nekoj ovih dana - skroz do guše???...
2.Da li je na ovo pitanje, moguće pronaći bar neki približan odgovor???...
3. I može li bar jedna od ove moje 3 rečenice, da ne zvuči kao pitanje???...
Odgovaram:
1. Ništa...
2. I jeste i nije...
3. I može i ne može...
Verna
Eksplozivna
Sanjalica
Nadobudna
Anđeo...
Svako slovo vašeg imena u akrostihu - krije po jednu osobinu... Evo šta sam ja otkrila o sebi....
Vesela... Vredna...
Entuzijasta... Energična...
Svesna... Snažna...
Naivna... Nepoštena...
Avanturista... Arogantna...
Нема коментара:
Постави коментар