Mojoj prirodi najviše odgovara priroda posla na kome se ćuti, no dopao mi ipak takav udeo: posao na kome mora mnogo da se priča...
Juče sam možda potrošila 7 do 9 cigareta... A gle, čuda danas nisam pripalila još ni jednu... I nemam uopšte želju za cigaretom... Možda sam previše iscrpljena i gladna, umorna... Kad dobro ručam sigurno ću zapaliti još koju cigaretu pre sumraka...Ravnodušnost je ponajjače oružje jednog ljudskog živog stvora...I tako danas se po ko zna koji put razočaram... Nisam ja radila "malo"... Ali nažalost kad se sve zbroji ja imam svega 1 godinu i 9 meseci radnog staža... Neke godine nisu uopšte upisane, a i one što je neko upisao nije zaključio ni završio papirološki kako je trebalo, pa ja imam dosta i ne zaključenog radnog staža... Kao i uvek oštećenje svake vrste pada isključivo na moja nejaka pleća...Ja od juče, posle umornog, teškog i napornog dana (kakav je uosatlom svaki moj radni dan)... Hvala Prijatelju koga sam juče slučajno srela i koji me je i uslikao u mojoj alviji...I nije važno da li je zima i ovog puta preuranila na naše podneblje da sleti... Pametni su to i očekivali, pa spremno dočekuju svaku novu "nepogodu"... Već par dana mirisalo je u zraku na pravo zimsko zahlađenje... Nekako su to naslućivale sve ove olujne kiše, kada sa 34 stepena spadosmo na svega 4... A neka i ne čudi... Obiučno se sve nekako stumba oko uštapa... Pun Mesec stiže u četvrtak 19-og septembra u 13 sati i 13 minuta... Pa lepo...Najviše volim kad se ušuškam u ove prohladne dane - u svoje misli... u svoje emocije... u svoje reči... u svoje snove - i to skoro uvek posle jedne ovakve današnje septembarske ljute kiše... I odmah mi sve postane na izgled - lepše... svečanije... otmenije... vrednije... Neizmerno carstvo se predamnom otvori i sve se u novu pesmu pretvori... Posećuju me nove genijalne ideje i ja ih sa blagonaklonošću primam i uz svoje unutrašnje biće privijam... Neću dozvoliti da ih pomahnitali septembarski severac, tek onako oduva... Čuvaću ih ko zenicu plavetnoga oka - mog najvernijeg svedoka...A ako baš danas nešto treba da vas trese, neka to bude groznica što boljeg raspoloženja... Onako čisto - iz inata... A kad zazimi i kad dođe jesen rana, ne ostaje tu nekog naročitog posla, osim da se piše bez kraja i broja...I da nije fotografije neke, ne bih se nikad setila da su postojale ličnosti prošle... No, već kad nesesvno zalutaju u hodnike prisećanja, ja im poželim dobrodošlicu... I svega im dozvolim par sekundi da se prošetaju, a onda ih fino zapratim za ugao... I tako ih oduvam od sebe... Ko zreo maslačak u rano proleće... Neka ih neka po zraku odlete...Sve mi se češće dešava, da mogu da se uklopim i složim samo sa prvim delom vaše rečenice... vaše misli i vaše emocije... No, retko se desi da se tu i drugi deo rečenice nekako smesti... Sve u svemu, na putu sam vrle promene, kada više neće biti mesta ni za prvi ni za drugi deo vaše lepo upakovane rečenice... Naprosto, u meni se rađa sopstvena misao i emocija... U meni se događa svesna svesmisao...I taman pomislim da su sve reči već izrečene, kad ono uvek mi pod strehe dolete neke nove i neobične reči vedre... I neka je zima stisla sa svih strana, ja se zimom neću baviti i u zaplećak ću je baciti... I Sunce ću dozivati i od njegovih toplih zraka disati i pisati... I zašto je zima ubila lepotu poslednjih 5 dana leta???... I kakva je to zima strašna, kad zaledi srce u junaka???... O, jeseni da li ćeš ti biti sunčana i zlatna???...Mogu ja, al pokatkad namerno neću da trpim, upravo ono što me se apsolutno ne dotiče, pa i da me se sve skupa i tiče... Mogu ja, al skoro uvek neću da se pretvaram, da tobož nevešto nešto vidim i opažam... Mogu ja, al sve i da hoću, ipak neću, da lažem i vrdam, al da sve potanko izopišem - e tu tek imam glasa i sluha...... Sinoć se ispisala moja omiljena olovka, koja je u tim poslednjim ispisivanjima ostavila za sobom na papiru, ipak trenutni i neponovljivi odblesak moje duše... Učinilo mi se da je to doista bio dobar deo (neskromno je da kažem - najbolji deo), koji je procureo iz mene, ovih ne baš pohvalnih meseci... A kako bi mogli biti nazvani pohvalni i zahvalni meseci - kada u njima nije bilo ni trunke neke smislenije i odvažnije reči... No, ne bih da se zatrčavam pred rudu, al mi se iapk negde u dubini duše čini - da će polagano započeti da se izvija ka svetlosti Sunca, ipak ono najbolje iz mene... Trebalo bi da procveta za neka druga i lepša dugovečna leta...Ja sam upravo pristavila ručak... U rerni je... I taman polagano da se krčka... Krompir sa pilećim mesom... Prijatno nam bilo...''Nije to taj KAMEN... rekose SIZIFU na vrhu''...''БЛА... БЛА... БЛА... и тако је почело... БЛАЋЕЊЕ''...Arhim. Sofronije Saharov: ''Deca strasno vole da se njihovi rodjendani slave kod nas. U vezi sa tim proslava se, naravno, cesto pomera za dva-tri dana ranije ili kasnije, to jest na nedelju ili neki praznik. Meni u tim slucajevima pada u udeo da rezem ogromnu tortu i da je delim na desetine delova, parcica...''.''Vazno je da covek zavoli i da do kraja voli izabrani posao. Inace ce mu zivot biti dosadan''.''Dostojevski je na usta svojih junaka rekao da je hriscanstvo za JUNAKE I GENIJE DUHA''.''A sada, od cega da pocnem? Po obicaju pre svega cu vam svima pozeleti da radosno proslavite Rozdestvo Hristovo, da docekate Novu godinu u dobrom zdravlju i sa novom nadom u novu srecu, dok ne dostignemo poslednju srecu - to jest OPSTE VASKSENJE''.''Ne mogu reci da sam zadovoljan sobom, to jest time kako mi prolaze nedelje i meseci. Toliko mnogo treba uraditi, ali zapravo tako malo toga uspeva da se ostvari''.''Saljem vam sada svoje 'HRISTOS VASKRSE!' i svoje najbolje, najiskrenije zelje da vam Svetlost VASKRSENJA HRISTOVOG ove godine zasija jace, nego ikad. Da vas radost Vaskrsa ne napusta sto je moguce duze. Da sva deca vasa takodje budu srecna i puna nadahnutih nada''. ''Uostalom, mi moramo da osetimo i nasu potpunu nemoc, da dodjemo do dubokog ocajanja da bismo se ponovo rodili za novu nadu, da bismo zaista doziveli VASKRSENJE''. ''Ljubav Bozija je ponekad cak i veca zbog tih stradanja. Sigurno zato sto celo bice nase mora da dodje u stanje kriticne napetosti i u toj kriticnoj napetosti se otkrivaju nove sposobnosti naseg duha, naseg metafizickog srca''.''Mi, ljudi, nazalost, imamo potrebu da prodjemo kroz sve patnje kako bismo zaista shvatili patnje celog sveta, kako bismo postali sposobni da shvatimo Hrista''. ''Uveren sam da ce ljudima, sto vise budu gubili obraz i podobije Tvorca, teze biti da rese bilo koje druge probleme''. ''Moj zivot se nije udesio tako da sve ono sto je potpuno normalno vec postane i moguce''.''Uglavnom lovorovo drvece odoleva svim studenima, kisama i vetrovima. U njemu je na stotine vrabaca koji su cak i u hladne dane veseli''. ''I kada preda mnom ne bi bila ikona Hrista Koji je u Svom zemaljskom zivotu,poslednjeg dana,na Golgoti kraj Sebe video samo Majku Svoju i Jovana,to jest najstrasnija od svih nesreca u istoriji sveta,ja bih vec pao u ocaj ne samo u svom odnosu prema ljudima,vec i na vecnom planu.A sada,imajuci pred sobom Hrista,mogu da gajim u sebi neku drugu nadu''. ''Bez teskoca, bez tuge zivot je nas isto sto i hrana bez soli. I tuge nam uvek izgledaju jako velike, a onda dodje cas radosti i sve se zaboravi''. ''Neslusani, odbacivani, gonjeni, mi se povlacimo u svoje kutke i radije cutimo... Ali posebno boli niskost ljudi kada svoje neprijateljstvo i neistinu prikrivaju imenom Hristovim i sluzenjem Bogu''. ''Mi moramo da osetimo i nasu potpunu nemoc, da dodjemo do dubokog ocajanja da bismo se ponovo rodili za novu nadu, da bismo zaista doziveli Vaskrsenje''.
НАД СУДБИНОМ СВОЈОМ
Над судбином својом
Плачем од стида и срама...
Тужне песме пева
Тишина што ме слама...
Неискреност боли, а
Истина ћути мала...
Плачем од укора и страха,
над судбином сама...
2010...
Нема коментара:
Постави коментар