Čovek jeste nedeljivi atom jednog beskonačno savršenog kosmičkog Uma...Čovek se ne sme smatrati predmetom koji samo misli...Da li je horizont moje večerašnje misli bar malo čovečniji, nego što je to, recimo, bio juče... pazite i u mom otuđenju ima itekako nekog smisla... nešto me ipak jeste opredelilo da se vratim filozofiranju... i moj pesimizam ima itekako bar malo smisla... smisao nade ne postoji više... moje iskustvo je radikalno...Postojanje ili bivstvovanje jeste sve ono ili sve ništa, što bi trebalo da omeđi jedno biće, jedno žiće, jedno ljudsko postojanje... no ipak ni bivstvovanje kao takvo nije zadato čitavom svetu... biće da je u pitanje dovedena jedna ljudska sveukupnost ili celokupnost... nešto kao umetnost...Od dosade spašava me jedino filozofiranje... a nikako ogovaranje ili prepričavanje tuđih situacija ili kombinacija...I da nema bola van granica našeg uma, trebalo bi bol po hitnom postupku izmisliti, jer samo izmišljen bol može tako najjače da zaboli... pa tako ja sam sve izmislila, da svima ostalima bude i ova noć lakša...Iako ste mislili da volim, treba li ste da znate da nisam volela ni živu da me pominjete, nikad i nigde, a kamo li da me pominjete mrtvu sada ili više ikada... moju pojavu zaobilaskom zaborovati... i bez brisanja ja sam izbrisana jednom davno i za svu večnost vekova... i zato ću sa puno prava i još više ponosa bojkotovati sve živo izvan ova moja 4 kosmička zida...Ni u drgačijim okolnostima, pa ni u poboljšanim uslovima - ja nikada neću biti bolja, nego što sam to uspela biti ili pokazati do sada... što je očigledno bilo veoma loše i negativno... neuklapajuće među preuspešne i presrećne face... i bravo za one koji su me nesposobnom i beskorisnom procenili do sada... ja se zato radujem neizmerno sada...U mojim prostranstvima prostora za ljude sve manje ima...Neki "dobronamerni" ljudi misleći kako mi samo tobož pomažu, treba već jednom da shvate da mi kao i uvek samo odmažu... kao što sam i ja shvatila sve na jako grub i surov način po moju vlastitu kožu...Čovek jako brzo zaboravi gde je boravio pre meseca 3... no čovek nikako da zaboravi, šta ga je tako izmučilo, a šta povredilo, a šta zabolelo... Ivo Andrić: "...on je tražio ono što se ne nalazi ni u životu ni u knjigama: nekoga saučesnog i duševnog prijatelja, koji sve hoće da sasluša i sve može da razume, sa kojim bi se iskreno porazgovarao i koji bi mu na sva pitanja jasno i otvoreno odgovorio. U tom razgovoru, kao u nekom ogledalu, on bi prvi put mogao da vidi svoj istinski lik, da sazna pravu vrednost svoga rada i odredi nedvosmisleno svoj položaj u svetu. Tu bi mogao najposle da razabere šta je u svima ovim njegovim skrupulama, predviđanjima i strahovanjima osnovano i stvarno a šta neosnovano i uobraženo. I to bi u ovoj žalosnoj dolini, u kojoj teče već šesta godina njegove samoće, došlo kao istinsko izbavljenje.
Ali takav prijatelj nije dolazio. On ne dolazi nikad. Umesto njega nailazili su samo čudni i neželjeni gosti"...Da se nisam ovoliko istrošila oko kompjuterskih kvarova i ne kvarova - mogla sam kupiti sebi još jedan mali bedni sat... ovako živeti se može i bez sata... a vreme kome teče i šta li meni znači više... sad imam pravo da zakasnim i to čitav jedan ljudski vek...Čovek običan nema dilemu da li pripada svetu običnosti tek nekih... no, neobičnim bi se moglo nazvati upravo to što su samo obični večnim ognjenim mačem i prokleti... večno smrznuti i omrznuti... nesrećni još iz daljine... gluvonemi za sreću i radosti drugačijih... izvrgnuti pogledu i nedoglednim slutnjama... ljutnjama, pa i lutanjima...Kakav je to prirodni balans u nama, da ćemo se skoro bez prestanka sećati bola i patnje i muke i tuge, a onih lepih i radosnih trenutaka sećaćemo se sve ređe i sve bleđe...Kako vreme odmiče ljudi kao ja sve manje pažnje i značaja pridaju uspomenama koje su se izigrale na dane današnje...Ja sam od onih koji ne da neće, nego naprosto više ne žele da uče iz svojih ličnih grešaka... ja sam od onih, koji uprkos svima i svemu, samo želi da se slobodnom voljom udavi u okeanu svojih najličnijih grešaka...Književnost jeste jedino životno polje (bilo da književnost pišete, stvarate ili samo s velikom pažnjom iščitavate), u kome i najgori čovek može naći istinski razlog i nasušnu snagu za svoje ljudsko postojanje...Iščitavajući svu tu lepu književnost, čini mi se da, neizostavno moram i da mislim kao neki od književnika tih...Ovo je moja prva oslobođena subota i novi prostor koji sam stvorila za prepisivanje svih onih nekad davno prikupljenih beležaka, sa požutelih listova hartije... Tako da izučavanje lepe književnosti i dalje traje, što meni i mojoj duši nešto neopisivo lepo nesebično daje...Ako me dugo ne bude bilo, jedno je izvesno i sigurno... Pa ja se začitala... Prijatan ručak...Hop, cup - poskočiću ja... I svaku knjigu pročitaću ja... Haj, haj!!!...Blago onima koji su kadri da žive u sadašnjem trenutku... Eto, ja već hrlim u sutra... I opet namećem sama sebi pitanje slično... A poznato je da imam 3 krupna izostanka u ovih poslednjih nekoliko dana (tačnije od 8 do 15 septembra), kada mi je naprosto trebao mali predah... Uvek postoji neko ko nam mnogo znači, koga mnogo volimo i kome još više dugujemo... Neko ko je mudriji od mene... No, meni ne bi smelo postati teško da baš tu osobu poslušam - pa taman da se opet i opet zeznem... A ta plemenita osoba jeste moja Majka... I zato ću sutra za ljubav moje Majke - otići, valjda tamo - gde jedino znam i umem da idem... O, samo da u svoju dušu dolijem tu nevidljivu kap božanskog svetla... Izgleda, da ja ne umem drugačije...Oni koji su za sva vremena spoznali neprikosnovenu moć ćutanja i tišine, nikada neće mrzeti trenutak u kojem neće imati šta da - pokažu, napišu, kažu...I šta bi danas vredelo kazati???... Fantastičan osunačn dan... Na današnja pitanja. E, kako si???... Odgovaram: Poprilično dobro... Stigla sam do 188 strane... A ostatku sveta želim - DOBAR DAN..."Upijaj u sebe prirodu sve više i više, opuštajući se sve više i više u prirodi. I onda neće biti potrebe za nalaženjem nekog drugog hrama: priroda je bozji hram".''UM CARUJE... SNAGA KLADE VALJA''...Moja neizmerna RADOST... na ovom ZIDU... zakucana stoji... ko otvori ovu stranicu... SMEHA... neka dobro pripazi... jer ce tako otvoriti SRCE moje...''Hvalu Gospodnju govorice usta moja, i svako telo nek blagosilja Ime sveto Njegovo, do veka, i u vek veka''.''Koji su sejali u suzama, poznjece u radosti''.''Tuga i nevolja snadjose me; zapovesti Tvoje pouka su moja''.''Vecma od svih koji me uce razumedoh, jer svedocanstva Tvoja pouka su moja. Vecma od staraca razumedoh, jer zapovesti tvoje istrazivah''...
Нема коментара:
Постави коментар