четвртак, 15. септембар 2016.

U JARUZI VLASTITOGA BLATA, a možda i ZLATA...




Meni kuvanje u ove preopterećene radne dane, dođe kao vid najbolje relaksacije... Zato idem sada u žutu kuhinju da napravim svoje prve čokoladne mafine...
Jedna kap živog osvedočenog ličnog iskustva, tj. nekoliko sekundi živo preživljenog iskustva (pa ma kakvo ono bilo), u moru naših zemaljskih Života... vredi više nego sva tuđa (druga i ostala) iskustva, ispričana kroz pregršt reči i slova... il pesama i rima... il fotografija i slika...I prošetam pokatkad tvojim ćorsokakom, jer mi bude žao da te ostavim u svom tom ništavilu još jedne neispijene noći... I pustim tada deset svitaca da ti svetlucaju poput fenjera u toj najgušćoj tamnoj noći... I prospem ćilime cvetne, da se ne ukaljaju tvoje prečiste noge... I opet prošetam i pustim tri šumske srne, da ti sačuvaju dušu... I kad sve to uredim, okujem noć, a obećam miran, lak i prijatan san... Jer sutra će svanuti novi sjajan dan... Samo znaj... I istraj...I ne treba praviti, a ni tražiti neko posebno mesto svim ovim rečima... Reči jednostavno treba pustiti onako kako nastaju... kako izviru... kako - kao vode nadolaze... kako - kao dan i noć prolaze... kako odasvud dolaze... kako odlaze... i opet dolaze... I eto strofe... bez mnogo katastrofe...Cepam stihove, kao prva septembarska drva za ogrev... Zatim ih vešto slažem ispod nastrešice da ne kisnu na jesenjim učestalim kišama... A onda čekam prvi jesenji mraz, da od njih založim vatru u peći... I tako u toplom domu, dočekam novu belu zoru...Držim se stiha, ko pijan plota, jer jedino tako sa namrgođenima imam sve manje posla... A tada gle čuda - od mene Čovek i osta i posta...Nisam stigla danas, ali sutra ću realizovati današnju rođenu ideju... Gledam po avliji mnoštvo jabuka... I tako dođem na ideju da napravim tufahije po svom izmišljenom receptu... Čitala sma neke i svi su donekle slični... Kako god da se odlučim neću promašiti... Ja ću umesto ovogodišnjih oraha koji su još sirovi, pa se suše, iskoristiti prošlogodišnje lešnike... Biće to tufahije sa lešnicima... Kad ih posložim u činije, uslikaću iste da vidite moje remek delo... A do tada malo da pričekamo... Sve u svemu, moja omiljena poslastica miriše avlijom... Mmmm... Tufahije... :-D"Ako na stazi zivota potrcis i padnes, podigni se, ocisti prasinu, jer ne gubi onaj sto pada vec onaj sto ostaje da lezi"...''Govorio je jos: - Ako neko hoce da zlom uzvrati na zlo, moze samo jednim migom naskoditi svesti svoga brata''.''Rekao je avva Isaija: - Nista toliko ne koristi pocetniku kao grdnja. Jer pocetnik koji biva grdjen i istrpi, isti je ako drvo koje se zaliva svakoga dana''.''Jos je rekao: - Ukloni iskusenja, i niko se nece spasiti''.''Rekao je jos: - Citanje Svetog Pisma je velika sigurnost za izbegavanje greha. Rekao je jos: - Nepoznavanje Svetog Pisma je velika jaruga i duboka bara''.''Isti on je rekao: - Carskim putem da hodite i svoje reci da merite i da ne budete lakoumni''.''Kada je umirao, avva Venijamin je rekao svoj deci: - Da biste se spasli, ovo cinite: 'Radujte se, svagda, molite se bez prestanka, na svemu zahvaljujte' ''.''Jedan monah koji je zveo sa drugom bracom, upita avvu Visariona: - Sta da radim? Starac mu veli: - Cuti i nemoj da se odmeravas sa drugima''.''Jednog brata, koji bese pao u greh, svestenik izagna iz crkve. A avva Visarion ustane i izadje zajedno sa njim, rekavsi: - I ja sma gresan''.''Rekao je jos: - Da nisam unistio sve, ne bih mogao sebe izgraditi''.''Osornog coveka, cak i ako mrtve vaskrsava, Bog ne prihvata''.''Pricali su kako je avva Agaton proveo tri godine imajuci jedan kamencic u ustima, dok nije uspeo da cuti''.''Jos je rekao: - Prvi put odmah pobegni, drugi put pobegni, a treci put budi mac''.''Jos je rekao: - Mnogi su postali jaki, ali malo je srcanih u ljubavi''.''Jos je rekao: - Lukavost ljudi skrivena je iza njih''.''Rekao je avva Pimen: - Ako covek kori samoga sebe, svugde moze izdrzati''.''Jos je rekao: - Ako si cutljiv, naci ces mira na bilo kom mestu da se nastanis''.''Jos je rekao: - Ko ne veruje tvome srcu, nemoj ga paziti svojim srcem''.''Rekao je avva Pimen: - Nemoj uzimati sebe za merilo, vec se drzi onoga koji se dobro vlada''.''Rekao je avva Pimen: - Nauci svoja usta da govore samo ono sto imas u srcu''.''Jos je rekao: - Bilo koja muka da ti naidje, pobedjuj je cutanjem''.''Rece avva Pimen: - Bdeti nad sobom, paziti na sebe i rasudjivati, jesu tri vrline koje su vodilje duse''.''Jos je rekao: - Dobro je iskustvo; jer coveka cini pouzdanijim''.''Jos je rekao avva Pimen: - nemoj ostajati na onom mestu gde vidis da su neki uporno protiv tebe; inace neces napredovati''.



''Upita monah avvu Pimena:
- Sta je uzviseno?
Veli mu starac:
- Pravednost''.

Okupah oči u bistro modrim vodama moje reke...
A nebom su zrakasti baloni šarali usku putanju...
To savest moja reši da zagasi svoj korak laki...
I da ovaj dan natoči u još jednu malu strofu...

I vuče moj jezik, da istinu u brk kažem...
I muče krava ukraj puta, a ja u trku tad...

I luče sa nebesa, ogrejaše moja leđa...


Utišam muziku, da oslušnem poezije niti svilenkaste te... 
Dok vetar severac šapama svojim mrsi sve konce naše...
A ja odveć dobro znam, da pod ljušturom svih tih nevera,
zažubori potok, kao najpitomiji prirodni energetski protok...




ЋУТАЊЕ...



            Ћутање... неко рече... може бити гласније и од хиљаду речи... Ћутање... Питам се зашто људи ћуте?.. Наши стари, говорили су – ''ћутање је злато''... Треба ли баш увек да ћутимо? Да ли постоје ситуације у којима човек не би требао, али ни смео  да ћути?.. Творац - наш Премудри Створитељ, обдари, додуше не све, тим прекрасним даром говора и речи... Како осетити и препознати тај најподеснији моменат за причу и причање?.. И шта рећи?..

             Свакодневно и готово неизоставно, од јутра до вечери, ''сервирају'' и ''нуде'' на великој глобалној ''тржници - свега и свачега'' у ''изобиљу''... чега све ту нема... скандал до скандала... стравичне слике и приказе... (додуше не улазим у дилему – да ли је по среди грешка, случајна или намерна, да ли је фотомонтажа или не)... тужне вести, трагедије, погибије, убиства, самоубиства... насиље, лажи, преваре... мржња, пакост, злоба... похлепа... Предугачак низ... Ко је у стању све набројати и пребројати... Ја нисам...

            Може ли бити равнодушних и неосетљивих... док поред нас корачају колоне и колоне људи са мукама, тешкоћама, проблемима, тугама и бригама... Можда је најтеже бити неми сведок и посматрач и бележити све ово што за већину јесте само узалудно губљење времена, кога је како кажу све мање, које је јако драгоцено... Добри људи, ако нисте до данас знали... ''време је новац''...

Утакмица је почела, лопта је бачена, судија је својим звиждуком означио почетак другог полувремена... По терену треба трчати... мада нису сви у доброј кондицији... Треба трчати и играти, без лажних изнуђених грешака... Велики изазови и утакмица у којој се све мање препознаје искрено лице суиграча – саиграча... Није страшно ако и погрешите, неко ће рећи... и тако неким несрећним стицајем околности, уместо да пласирате лопту на противничку страну терена, ви, баш као да сте ''малер'', на животној утакмици постигнете аутогол и то на корист противничког тима...

Некада смо веровали да бити ''трагичар'' на утакмици од изузетне важности, управо значи промашити једанаестерац (пенал)... Очито да није тако... Правила игре су таква... Све је већ познато... Само треба играти и трчати... док судија својим жвиждуком не означи... крај те ''немилосрдне'' утрке... Победа или пораз... Зар је важно... Причаће о томе само још сутра, а већ прекосутра, као да ништа није било... На ред долази неко ново коло, нека виша лига, нека нова деца... Ко је домаћи, а ко гост, пред чијом публиком ће се играти... ни то није важно... да ли ће хулигани правти неред и убијати се безочно... Можда није важно, а требало би да буде итекако важно...      

Не више море, већ океан некаквих ''вредности'' плута и све нас запљускује таласима своје слане воде... нудећи нам све и свашта, само не - Незалазно Сунце Христа Спаситеља... без кога смо ништа... само горда, себична твар, врло учтива и љубазна у свом малом свету лажи, интрига и превара... врло егоцентрична... брзо планемо и још брже се изнервирамо... Болести... Депресија, хистерија, шизофренија... Која је ваша, а која наша, дијагноза... Да ли сте ''дотакли дно живота'' – дно сваког дна... бола и разочарања... досаде и бесмисла... свакодневног сивила... Да ли сте се упецали на неку туђу удицу?.. Да ли сте упали у сопствену замку и мрежу, саткану од снова и фантазија... Располућени и расцепкани на хиљаду делића, ходамо, а уствари тапкамо у месту...

У најкомфорнијем стану, признаће малобројни, постаје јако досадно, хладно и празно... Мада је то ипак ''најидеалније'' место за пусте недостижне снове... Једини ''срећици'' ако таквих може бити у свету великих и пагубних фрустрација, могли би се назвати они радно способни... који одласком на посао... бар за трен ''прекину'' ту лажну ''идиличну'' слику... Они који ни тамо на радном месту не могу мирни, наћи ће начина да ''сурфују'' по сланом океану ''виртуелног света'', нереалног, безоосећајног... Управо је то најидеалније место да под велом различитих маски и лажних идентитета... учинимо, кажемо и урадимо све оно за шта нам очито понестаје храбрости у свету живом, стварном и реалном... Све је мање јунака, хероја... Нема оних који ''имају петљу''... на ''страшном месту'' постојати, бити и сведочити, свој Богом добијени таланат...

Човеку данас није потребно сажаљење, залечење или неко привремено прелазно решење... Одвајкада човек има неутољиву глад и жеђ за непролазним јеванђељским вредностима... Човек је ''сит'' лажи... Човек Истину тражи... Човек тражи Источнике воде чисте, здраве - воде духовне православне, са којих и ако пије неће ожеднети никада... Човек иште и тражи мира духовнога у непресушним ризницама православне духовности...

Човек јесте саздан да би тежио и узрастао у врлинама, претходно се чистећи
од страсти, на које није ''имун''... Сазадне је за лепо, добро, узвишено, племенито... Саздан је за Љубав – Која јесте Бог... Саздан је за хармонију.. и суживот и саживот са свима... у најлепшој симфонији... коју исписа по нотном папиру Велики Композитор... а чије мелодије препозанјемо и чујемо у срцима људи добре воље...

            Најбољи васпитач и показатељ... најсигурнији путоказ и ветроказ... најлепша и највећа ризница тог бесцен блага јесте Света књига Христовог Јеванђеља... у којој је саткана и сабрана једина насушна благовест о Царству будућем... Ту су сва наша питања и сви наши одговори... Одатле се учимо и дај Боже, да се ваистину и научимо... како би опростили и како би нам била опроштена наша сагрешења и прегрешења... и како би стекли и задобили Духа Светога Утешитеља...

            Остаје нам да молитвено ишчитавамо и живимо по Светом Јеванђељу... за шта нам је потребан дар молитве и големи труд... Овде све пише и тако треба  да се дише... Треба по томе да се владамо, уколико мислимо и размишљамо  о спасењу душа... Овде су ''чудеса закона'' Бозијег и заповести (заповеди)... У Јеванђељу јесте ''Света Реч'' Божија исписана Духом Светим... То је Нови Завет Господа нашег Исуса Христа, рођеног у ''Витлејему јудејскоме у дане Ирода цара''...



ЗЛАТНЕ СУЗЕ


Не види се Сунца сјај.
Златне сузе падају јаче.

Нема Сунца да гране.
Небо плаво жали, плаче.

Дође ноћ... Лију кише.
Златне сузе, тихо бришем.

Чекам јутро да сване.
Музика у срце дира.

Неко дрема у сну.
Неко снева на јави.

Далеко, високо, Сунца има.
Фрула у мислима засвира.

Туга дише све тише.
Златне сузе, срећа опробала.

Пролазе облаци, нема више.
Отишле су из срца кише.

Сунце сверадосно греје земљу.
Срећа ћути, осетљива на речи.



Нема коментара:

Постави коментар