На почетку ове дивне јесени кретох у походе месту где не тако давно пре само 75 лета би страшно бојиште, поприште и крвави окршај у време Другог светског рата, тог зимског и прохладног 29 новембра 1941... Кадињача... Простор који треба да нас подсети колико смо скупо платили своју Слободу и сваку стопу земље Србије... Сваки грумен земље ове немо ћути и сведочи херојску Искру овога златиборског краја и округа, коме мало шире припадам још увек и ја... Нису ме баш из свих књига обрисали и поништили... И баш овде дође Тито тог 23 септмебра 1979 да отвори место ово, тај "најлепши споменик" и тако ода почаст Чети Хероја Србије... Беше то пре 37 лета... И ја га походим први пут... А колико сам пута овуда пројурила аутомобилом или аутобусом - прећутаћу (безброј)... И тако је отворен овај меморијални комплекс нашег историјског сећања... Но у каквом стању га затичемо данас - боље би било рећи комплекс нашег заборава... И тако ја данас упознајем онај пропуштени историјски час части, који ми многи у причи о Кадињачи нису баш могли превише и касти... Прећутаћу све небулозе које сам чула о борби тој... Борба се одиграла и била је крвава... Хероји су пали и за ову Слободу нашу живот свој дали... Слава им...
Тог прохладног новембра 1941 за Слободу падоше Борци, часни радници и сељаци... тај Раднички батаљон цео... на само 14 километара од Ужица и у спомен те раздаљине и фигуре ових споменика висине су од по 14 метара... Дивна симболика и мени баш у овом походу 41 лето... Тај број 14 опет сагледавам ишчитавајући га као палиндром... Ово предивно вајарско дело осмислио наш вајар Миодраг Живковић, чије вајарске радове налазим широм Србије и простора бивших... И тако некад давно имадох прилике да видим његово дело испред спортског центра 25 мај, у Београду... Но, тада нисам знала ко је аутор, а искрена да будем није ме много ни занимало, јер другим мислима сам се тада борила - оним студентским немаштинама... Синоћ све случајно откривам... И у мојој родној вароши два дела овог вајара... Наша чувена Спомен чесма поред које сам увек скретала десно идући ка храму свом... А друго дело овог вајара јесте фонтана у бившем предузећу моје мајке звучном некада званом "Таратекс"... И имала сам прилику да ме моја мајка уведе пар пута и сигурно сам видела ту фонтану... И не тако давно, кад сам била шести разред основне школе обишла сам Тјентиште и Сутјеску - и тај споменик дело је поменутог вајара... Но, веома скоро посетих Осечину и ту се задивих спомеником Браћи Недић... И гле чудо - и тај споменик потписује исти вајар Миодраг Живковић... Па тако, Кадињача јесте данас бар шести споменик који сам видела, а да је њихов творац аутор један те исти... Мени је ово јако занимљива случајност...
Кадињача или ново свето и мученичко место, са кога је наша Слобода плаћена оним најдрагоценијим што имадосмо као Народ - људским животима... И зато дођох у походе овде, на ново свето место где се срце поклања живој историји једног нашег сећања или заборава, у зависности од тога за шта се определимо у време ово јако опредељиво... Ако дођете викендом као што сам ја, нећете бити у прилици да видите музејске експонате или да можда о свему набавите брошуру... Викендом не раде... А ако викендом дође нека већа најављена група и пун аутобус, онда ће позвати задуженог за музеј, па ће и отворити... Раде радним даном од 7 до 15 сати... И ето неки идући пут ту празнину и мањак приче о Кадињачи надокнадићу... Близу ми је, па ћу очас посла тркнути...
Ово је место где је несаломиви дух српског радника и сељака остварио свој највећи Идеал од вајкада - правичну тежњу за Слободом... Ово је место српског продора у Слободу...
"Храброст се зовем зато што сам се уплашила пропасти у послу, наредниче, па сам се кроз топовску ватру одвезла из Риге с 50 хлебова у колима. Само што се нису били убуђали, последњи час је био, ништа ми друго није преостало... Разговарајте са мном пристојно и не говорите пред мојом малолетном децом да вас зезам, то није пристојно, ништа ја с вама немам. Моја дозвола код Другог пука је мој поштени образ, а ако из њега не умете ништа да прочитате, шта вам ја могу. Печат ми на образ нико неће ударити" (Бертолд Брехт, "Мајка Храброст и њена деца")...
Ово је место које прича и сведочи... које пркоси... Кадињача...
Пут даље преко Ужица води у правцу села Злакусе познату као престоницу грнчарије... И тако на опет 14 километара од Ужица, али са друге стране, тамо према Чачку - долазимо у село Потпећ, орни да завиримо у пећину Потпећку, која се налази у северном делу Дрежничке косе или падине на 932 метра надморске висине... Радно време отварања пећине започиње у 10 сати и тако ми дођосмо први... Пећину не можете обилазити сами... Најпре се купи карта (200 динара по особи, за децу 150 динара) и крећете уз пратњу водича, који вам све време прича... Нажалост, још увек није могуће купити брошуру о историјату овог споменика природе и неко паметан би требао да срочи о свему томе... Доста има приче и није могуће све запамтити у тој опчињености самом пећином... Историјат се после у неком кутку ишчитава натенане... Пећина се разгледа... И тако све почне одмах пред улазом, причом водича Вељка, који за овај природан портал каже да је највећи пећински улаз у Србији и на Балкану, а претерано је рећи и у Европи (но ја то негде тако прочитах)... И висок је око 50 метара... Тај улазни лук у виду је потковице, па нама који се овуда успењемо свим тим стрмим степеницама - свакако доноси Срећу... Река која ту протиче зове се Петница и овде се може срести много рибњака, који узгајају пастрмку, а зна се - она воли само чисту и бистру, не загађену воду... Дужина стазе која је истражена и осветљена (мада не онако како ова знаменитост и заслужује) има и мрачних деоница, но срећа да водич увек има лампу - износи око 555 метара... Има још неких стотинак метара проходности кроз пећину мимо свега тога, али то није намењено посетиоцима... Кажу у плану је побољшање осветљења... Те даље непроходне и неосветљене деонице јесу за стручне истраживаче и познаваоце спелеологије...
Улазно силазних степеница има чак 700... Пећина је отворена за посетиоце до 1 новембра, па искористите могућност посете ако случајно пролазите овуда...
Пролази се кроз мноштво природних реткости и свелепота, оних које је сама природа извајала и исклесала далеко од очију света, као и оних које се зову минерске деонице, јер су их морали минирати људи, како би направили проходност кроз тунеле, а увек су ослушкивали пискави глас и пиштање слепих мишева и знали су где њих има да има и проходности даље кроз пећину... У пећини постоји станиште слепих мишева... Одрасли су се негде сакрили, но доста младунаца јако ниско око наших глава било је могуће спазити... Били су мирни и непомични, приљубљени за стене...
Оно најлепше јесу пећински украси или пећински накит... све те искричаве хладне капљице чијим капањем године, време и векови учине своје феномене па настану или висећи драгуљи, или подни драгуљи (као она једна у виду вршкаре - кошнице), а када се на неким местима споје ето стуба или феномена названог миленијумски пољубац... И тако у змајевој дворани застанемо испред окамењене фигуре два страшна змаја који су некда чували извор лековите воде, која је лечила бездетне, а кад извор пресуши скаменише се и ове немани... И даље фигуре у виду окамењене сове, орла, Снежане и 7 патуљака, Јована Цвијића и његових спелеолога, палме у саксији, оргуља, слона...
У Потпећкој пећини боравили су и обитавали људи још у време неолита...
Природни феномен јесу украси названи хеликтити који пркосе закону гравитације и расту у свим смеровима... У пећини су нађени многи остаци, а на неким местима видне су кости медведа... У време Турака овде се крило локално становништво, па тако су у овој пећини имали јаму или гробницу где су похрањивали своје упокојене.... Касније су све те кости повађене и долично сахрањене... Даље идући, проналази се молитвени кутак - молитвеник, или место на коме су узносили молитве за све своје... Још 80-их година сви нађени вредни археолошки експонати унутар ове пећине у циљу некакве међународне сарадње дати су и послати за Сарајево... После рата у Босни писане су петиције да се то благо потпећко врати, но сви су остали неми за те захтеве... И судбина ових експоната као да није више позната... Ипак, неко се њима окористио...
Даље пут настављамо у село Злакусу... И посећујемо етно музеј сеоско домаћинство Терзића авлију... Улаз и обилазак музеја уз пратњу водича 150 динара по особи... И тако из кућице у кућицу приче нове и нова сазнања... И тако шетамо кроз овај етно парк, који потиче с почетка 20 века... Мени све блиско ништа страно, све препознајем и знам чему служи... Додир са селом имала сам одвајкада још од најранијег детињства... И овде препознајем вештину ткања коју је за разбојем неговала и моја бака... Но, ја сам данас овде да чујем причу о грнчарима...
У овој авлији радила је и постојала прва сеоска школа у периоду од 1939 до 1946 и из тог периода има сачуван аутентичан дневник са исписаним именима ђака, као и њиховим оценама, тако да се дешава да неки времешнији мештани дођу и пронађу своје име у дневнику... Учитељ ове школе био је прослављени херој Петар Радовановић...
Од свега можда је најлепше посматрати све те народне ношње... Но мени ипак у оној старој кући из 1907-е најлепша беше прича о песникињи Васиљки Марић, која је волела и увек тражила да јој допусте да седне на кревет направљен од дрвета беле брезе... Говорила је да седењем управо ту у тој соби на кревету том добија инспирацију за своје песме... И ту је писала... Упокојила се пре коју годину... И више није жива... Овде се могу купите њене књиге...
У музеју и експонати из доба Римљана, као и они из новије историје... из периода Првог и Другог светског рата, као и Карађорђевића... На једној фотографији најпознатији брат Десанке Максимовић... Предмети су како нам рекош донети из свих крајева...
Још у 19 веку наш народ хранио се из земљаних посуда... Па тако и ја данас купујем један омањи сач у престоници грначрије, да будем верна традицији својих предака... Кажу да у Злакуси има 17 домаћинстава који се баве производњом на далеко чувене грнчарије, оне јаче и квалитетније која настаје мешањем глине и калцита тог дробљеног камена (који се дроби до ситног финог праха)... После израде на грнчарском точку који више није на ножни или ручни погон, већ се све модернизовало, па је на струју - следи краће сушење израђених предмета на ваздуху - на сунцу или промаји... А након тога суши се не више у старинским пећима, већ у модерним пећима на грејаче електричне... Кажу квалитет печења бољи и равномернији, уједначена температура грејања... Тако имала сам прилику да посматрам израду грнчарије данас у авлији Никитовић... Но, како год, житељи Злакусе одржавају традицију грнчарства преко 300 лета и кажу да је овај њихов начин производње најархаичнији у Европи... И тако сазнајем да глазирани грнчарски предмети једино могу да се користе у електричним рернама, а не глазирани и на отвореном пламнеу... И тако сам купила овога пута сач који није глазиран, но који се мора оформити пре прве употребе у кухињи на следећи начин: сач измазати са што више масти и на 200 степени у рерни запећи празан суд пола сата... Након тога користи се уобичајено... Одмах по доласку кући испробали смо сач... И мама је купила један себи, а други мени... Тако одох код маме на ручак... Разлика у укусу хране је огромна...
У етно селу у Терзића авлији постоји и библиотека чији фонд за сада износи око 7 хиљада књига, па уколико имате књиге са којима не знате шта би (ако вам заузимају простор) донесите их и поклоните овде... Чланарина за мештане је бесплатна...
А ако свратите овде пробајте неко национално јело... Мој избор качамак... Но у мом крају качамак се залије са што више млека, а овде сам по први пут јела качамак сервиран уз стари сир и кајмак...
А по повратку опет застајем на Кадињачи и овога пута сам обишла топове и сву ту тешку артиљерију, а са једног сам топа поносно испалила и једно топовско ђуле... И тако послала диван осмех у васколики Свет данас...
Нема коментара:
Постави коментар