Misao u nama - da obratimo pažnju i budnost svih 6 čula kakva je... ako je misao prava onda nas i ne boli glava... no ako je misao kriva, onda srce kao da pritiska teret neki... vidite moja misao je ovoga puta prava, jer me ne boli glava... moja misao nije kriva i na srcu ne osećam teret...
Vreme nije za sablažnjavanja neka dalja... vreme je za iskrenost čistu... i ovoga puta neka mi ne poveruje niko...Još od malih nogu ja sam imala veliku želju da se zaredim... no i kad sam bila na milimetar od svega toga nisu mi dali... a sada i da mi daju, ja ni za to nisam - jel tako... no, izgradih sebi prostor nalik na samostan, pa mu to kao dođe isto... a postoji nešto što mi teško pada - ne mogu da pevam... i najteže poslove mogu da radim, ali samo ne mogu da zapevam... tako da mi pećina najbolje godi... tu mogu da pišem, čitam i molim se, a pevanje tu nije važno...Moje kosmičko gnezdo ili vila energija od danas nosi novi treći naziv "samostan"... tako moj prostor jeste samostan, a ja sam se u svom samostanu zaredila... dobro došli na posete retke i kratke... o praznicima možda tek... do tada Rozalija se strogo podvizava... i za vas vani strepi svim srcem...Umetnost življenja upravo počiva na tome, da što lepše upakujete vlastitu muku i tugu, u neprozirno odjejanije sa što više štrasa...Porazno je to kad kroz najdublje misli velikih mislilaca, upravo uvidimo koliko su i oni sami stajali na ivici ponora, na rubu pakla, na međi očaja, na raskrsnici svih ljudskih tegoba... a pritom su se trudili da bogzna kako izgledaju dostojanstveno i jako...Na većini stvari možda i mogu da budeam danas prezahvalna, no na nekim ljudima i ćudima koje mi uporno šalju, iskreno nikad neću moći biti zahvalna... to je ono stanje kad čovek sam sebe sahrani još uvek živoga... tako da ovima spolja i ne ostaje bog zna tako mnogo posla...Biće mnogo lepše ako sutra poštedimo sebe od činjenice da u 10 sati i 20 minuta počinje jesen...Pošto je do sada oko mene bujala neizreciva ljubav, malo poželim i mržnje da se razgrana...Poznati istinu, ni to ne može baš svako... poznanje istine, namenjeno je opet za one lišene teskobe... a svaka nova nevolja, upravo jeste tu da čoveka ionako srozanog, sroza još jače...Ja više nemam apetit za slatkiše... nego uhvati me dosada, pa kažem sebi - ajde da napravim kolač i da nešto uradim... probala sam samo jedno parče... a ostalo gledam da razdelim...Da sam kojim čudom spisateljica, ali nisam, napisala bih knjigu pod naslovom - Put sopstvenog uništenja...Moja pravila su sve strožija... sklonim se od ljudi... samotništvu svome služim... bez samopouzdanja... a uteha kao suza me pre počinka okupa... i reč izađe retko... beži od viđenoga sveta... i žalost umiljato ugrize...Ako šta želim to je da me sav ovaj svet prezire...Dosada i teškoća jesu veoma korisna stanja, zato što ljudima donose više koristi i ćara nego što može i da umisli čovek, a poznato je i koliko poučavaju, kale i sputavaju čoveka do faze odrečnosti svoga bića što se uzima za vrlinu...Umoreni smo različitošću mišljenja...Ljubaznost ne moraš da uzgajaš prema svakome... a ni bliskost... i pokušaj da te to manje ljudi upozna u pravom svetlu...Ne možemo u potpunosti razumeti stvari koje nas tako pogode, pa taman prionuli svim bićem da u to proniknemo već nekako... onemili čoveku tako skoro sve... nikad dovoljno prezreti samoga sebe... zalud jeste sve neučinjeno i učinjeno...Ako šta mrzim na ovom svetu - to je zvuk motorke...Život bez straha i nije života, mada trebalo bi strahove saseći u korenu i pobediti, no to nije lako, jer počesto strahovi se vraćaju iz nekih nepoznatih razloga...Malo pre sam izrekla, pa činimi se genijalnu misao: Najviše se štedi, kad se najmanje ima...Ja sam već od jutros (smem li reći) - pročitala jednu zanimljivu knjigu (i to celu iz dva puta) još zanimljivijeg pisca po zanimanju biologa... I odmah sam započela sa iščitavanjem druge nove knjige, čija je radnja smeštena na Haitiju... A sad da se malo odmorim od čitanja - uz divne county zvuke...Stvarnost je pokatkad smešna igra, koja na kraju krajeva izgubi svoj prvobitni smisao...Danas sam rešila da se dozovem pameti, pa u skladu sa tom pomišlju, trudiću se da govorim što ređe i manje...Jutros sam smislila ovakvu rečenicu: Ljubav je praćka, pa koga pogodi - pogodi... No, posle sam je preinačila u ovakvu rečenicu: Život je praćka (mada sam htela reći "sraćka") pa koga pogodi - pogodi... Dobar dan želim...''Sve sto kao kamen bacaju u lice vernog coveka u vidu prezira, uvreda, ukora u ludosti, bezumlju i gluposti - cini teret smirenja!''.'Neki Tarsijini posetioci izrazili su bojazan, strahove i zabrinutost za neposrednu buducnost. Ali ona ih je umirila na svoj nacin: 'Oh! Eno ih u vazduhu hiljade lekara u belim uniformama (mislila je na svete andjele). Ne bojte se, oni nam cuvaju zivot. Ciste vazduh! ' ''.''Spremno pij nipodastavanje od svakog coveka kao da je voda zivota. Smatraj da ce te napojiti lekom koji cisti od pohote''.'' 'Paznja i molitva. Bogu dosadi i kada se mnogo govori 'Gospode, pomiluj', kako kaze izreka. Ako covek ne dospe do dubine smirenja...' A zatim nastavi: 'Kada ti se grlo osusi, popij neki put i sok od pomorandze!' ''.''Neki starac je rekao: 'Ili brzo bezi sto dalje od ljudi, ili (ako prebivas u svetu) gledaj da se narugas i svetu i ljudima, na razne nacine praveci se ludim i nerazumnim, kako te ne bi hvalili' ''.Prepodobni Nil Podviznik: ''Nemoj prodati svoje muke za ljudsku slavu i nemoj buducu slavu izdati radi dobrog imena. Jer ljudska slava prebiva u blatu i gasi se na zemlji, a slava vrline prebiva u vekove''.Smeman: ''Hriscanstvo je u najdubljem smislu reci kraj svake religije... Hristos, koji je i Bog i covek, razrusio je pregradu izmedju coveka i Boga. On je dao novi zivot, a ne novu religiju''. ''U velikim religijama, koje su dale oblik ljudskim teznjama, Bog svira u orkestru koji je rastimovan: ipak, cesto je i preko njega ostvario divnu, milozvucnu muziku''. ''Sin Boziji bio je svetlost koju je Bog poslao; to je ista svetlsot koja neprekidno, neugasivo sija u svetu, a sada je posle ovaplocenja, vidjena u svom punom sjaju''. ''Jedini pravi pad coveka je njegov neevharisticki zivot u neevharistickom svetu''.
BILO BI...
Bilo bi smešno ovo vreme proglasiti za otuđenje... i tako ugasiti svako izenađenje...
Bilo bi teško ovo breme nositi za lažne ideje... i tako ugušiti svako oslobođenje...
Bilo bi...
GRUMEN PRAŠINE...
U grumen prašine, ove zatrpane tišine i
nagomilane tmine, ko da pronalazim svu
onu blaženu prazninu tuge, ovog našeg
sadašnjeg ništavnog i oćutanog sata, dok
ova siva izmaglica na rečnu dolinu pada...
Нема коментара:
Постави коментар