Равно оборених очију,
благородно и сутра спуштам
комад испеченог Хлеба
вама у славу,
у то пространство
вашег неумроног ћутања,
честити Радници и Патници,
и пред овим
поноситим брезама бледим -
то венце цветне
исплешће уместо мене
облаци од ваших душа,
о ви благи преци,
са хитром пушком у руци,
ту на Кадињачи,
где вечно славом јасности наше и ваше,
птицама самоће испевани биће
сви они идеали,
са тужном раном,
где боли тешке,
тишине и тмине,
противе се забораву олуја недовршених,
па макар сада ведрите нам
ведрином том
наше данашње сетом обојено време
и не више тако лакокрила ходања
у завереничка јутра,
ту где умире лаж у рову тишине,
а душмани се прореде и побледе,
кад оживи причање и певање
крај једне прелепе јасне пољане,
где гласност прохода вашег поноситог
кроз сметове, ту опет постане
све оно људско,
па опет заплаче
са капима новембарске кише,
још тише,
и ваше јунаштво оплаче и Бог,
а одлучност не стрепи даље
да опрости нам овај заборав...
Посвећено јубилеју 75 лета од битке на Кадињачи
Нема коментара:
Постави коментар