"Volimo biti vani u prirodi tako mnogo zato što ona nema mišljenje o nama"...Čovek nije "vašarska muva", već je čovek "smisao zemlje"...Posle iščitavanja Ničea može li išta biti stameno na temeljima starog dekadensa...Slušam jako zanimljivu audio knjigu- Ničeovog Antihrista i priznajem da sam preoduševljena...I to ako vam se učini da me vidite gdegod još delimično živu, znajte to je ostatak moje davno prošle živuće senke...Činila sam dobro... loše mi se vratilo... zato sam rešila da sebe proglasim mrtvom...Ništa veličanstvenije i lepše nego kad živ čovek umre...Neki ljudi su davno završene priče i što to pre shvate, to mnogo bolje po njihovo sopstveno Ja...Dan je takav da se čovek zaledi što od zime, što od tuge...Sinoć sam završila iščitavanje nordijske mitologije, koja je prilično hladna, jeziva i strašna, kakva je uostalom germanska, pa i slovenska mitologija skoro cela... Od večeras počinjem upoznavati svet egipatske mitolgije... očekujem više Sunca i topline...U ovu posve sablasno mračnu jesenju noć, neka oštrina tuge u očima prvog ozbiljnijeg stišnjenog mraza sapeto ćuti u pepeljari nad rekom i svom tom tišinom i potmulim mukom, kroz već prigušene odžake ubacuje ove prekrasne sinje magle podno visokih čela brda u daljini, a i misao kao da prodisa svom tom težinom i njenom svežinom, na korak od dimljenog jutra i nekog možda lepšeg sutra...Život jeste jedna velika i neprestana trema... i tu nema vremena čovek ni da dolično drema... Trema, trema, trema... I svaka trema jedna, manje više trauma... I ono stanje iznad svakog uma... I sve ono kad čovek u samog sebe sumnja... I šta izvući iz vlastitog mulja???...Na današnji dan, tačno pre 365 dana, ja počela da radim i eto godina ne prođe očas... Imam utisak ko da već 5 godina radim... A eto tek jednu ispunih radno celu... Pa, neka mi je srećan moj mali jubilej... Bar, opremih kosmičko gnezdo... Puno i celo... No invazija buđi je u toku...Da sam mogla biti bilo šta - bila bi... što znači da nisam mogla biti ni bilo šta...Ja iz svoje totalne ništote nemam mnogo da iscedim i kažem, osim "Hej, živote skote...".I ja ću doživotno osećati sve nedostatke svoje danas započete manjkavosti... aljkavosti... malaksalosti... itd... Sve te toliko očigledne stvari, koje kroz mene nekom silom kao kroz šupljo rešeto prolaze, ali mnogo ploda ne donose... A dan beše neverovatno proleće... Tako sam se i obukla... Kao u proleće... I beše neko moje unutrašnje proleće... Jeste da mi reč sa zakašnjenjem od jedne svetlosne godine na um blago kapne... No, mene uopšte reč stranca više da iz mesta makne... Ja iz svoje totalne ništote nemam mnogo da iscedim i kažem... Ali, bez brige ja vredno bubam kako treba da kažem i slažem...Od današnjeg pozitivizma, popucale su mi glasne žice..Ako želite nekoga da "kaznite" gurnite ga opet u ono što "ne voli"...
Нема коментара:
Постави коментар