Понешто и сагледам
одједном сам на орозу твом
говориш да сам уљез
рађа се прећутни закључак
зашто си одмахнуо руком
кријеш освету у гласу
уметност је сатирична
лево од мене вагон досаде
задремали сањар замишљен
дозволи да узгред нешто напишем
и не устукни пред овим
остацима непознатог
па нека испод плавог свода
угледамо све детаље
у плану ништавном
зауставимо пивницу самоће
мислима испијени
а неизрециве туге
похранимо на кружне токове
недорасло схватање наше
сачувани данас од жеђи
несташни кад не треба
неизрециво неутешни
и срећни
падамо као децембарски снег...
Нема коментара:
Постави коментар