Bolje biti žena samostalna i sama, nego završiti u kandžama nekog psihopate...Psihopate iz muškog roda, naročito one nasilne i nasilnike prema ženama trebalo bi javno kastrirati..."KADA POČNEŠ DA SE ZAPITKUJEŠ MOŽEŠ LI VEROVATI NEKOME ILI NE, TO JE UPRAVO ONDA KADA VEĆ ZNAŠ DA NE MOŽEŠ"...Poenta knjige koju svake večeri iščitavam glasi: "Ne veruj nikome"...Ne znam šta znači u kulturi drugih naroda, no kod nas se ta reč najčeće koristi kad hoće da se opiše koliko je neko ružan, pa se ponajčešće kaže: ružan ko gabor... gabor je kod nas sinonim za ružnošću... i baš mislim da su to za mene govorili u potaji da sam ružna ko gabor...Kad čovek spozna šta je prava lepota i dobrota, onda je doista BOGAT i SREĆAN..."DANAS JE ODLIČNO... SUTRA JE ČAK JOŠ ODLIČNIJE"...Još samo malo i moj prvi fokačo biće najdivnije ispečen... malo da odmorim od fitnes hleba i sutra ću uživati u italijanskom kruhu sa maslinama i to crnim koje sam izbegavala, a danas se uverim da su kao i zelene... možda i ukusnije, čak su i skuplje...Mojim kosmičkim prostorom širi se najdivniji miris fokača... a tek kad budem načela ovaj divan hleb... pašću u još divnije raspoloženje večeras... kakvo božanstveno otkriće novog ukusa...FOKAČO je italijanski kruh sa maslinama...Na mojoj trpezi uvek nešto ljuto... ili je ljutenica, ljutika ili kao danas teglica feferona... obožavam ljuto i biće da zato ljudima vazda izgledam preljuto... no ljuto je neopisivo zdravo...Ja sam kao pčela, da nemam moju kosmičku košnicu i moj prostor, Ja ne bih preživela dugu dosadnu i hladnu zimu... a i pročisni let samo kad bude dovoljno svetlo, sunčano i lepo zimsko vreme...Stigla sam do stranice 118... ova knjiga čita se nekako sporo i polako...Najlepša osveta koju možemo podariti nekim ljudima, jeste apsolutni zaborav... Dok je veliki mislilac Ivo Andrić. to ovako kazao: "Svetite se životu - zaboravom"... A sada veliki Andrić kaže: "Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu, kako čovek, uopšte, sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči"."Od danas ni jednoj svojoj misli ne bi trebalo verovati. To mi neće biti teško, jer ni do sada nisam bio često ni čvrsto uveren u njihovu apsolutnu tačnost"."Ne mora čovek baš svakog dana da kaže nešto; pa čak ni samom sebi. A onaj ko bi, posle godina, lista ovaj kalendar, ne treba da misli da su dani sa belih i neispisanih stranica bili prazni. Možda je obrnuto tačno. Možda su naše bujne misli tih dana bile takve da se rečima nisu dale izraziti ni slovima zabeležiti, ili takve da nisu imale ni potrebu za tim. Pa onda, neka govore beline!"."Ponekad se čudan razgovor povede između onog što, kao po unutrašnjem diktatu, pišem i onog što u istom trenutku sam mislim"."Nije stvar u rečima, nego u onom što one stvarno kazuju ili što bi htele da kažu; znači - u namerama koje imamo upotrebljavajući ih, u smislu koji im dajemo kad ih izgovaramo ili pišemo"."Ljudi bi me mnogo bolje razumeli, mnogo šta mi oprostili i čak ponešto i u zaslugu priznali, kad bi znali da sam godinama sve što sam radio, radio na crnoj, tvrdoj i uskoj pruzi vremena između moje predstave o katastrofi i katastrofe same"."Njemu nijedna stvar na svetu ne znači mnogo, ne znači ništa, ako on o njoj ne može odmah nešto kazati. I to kazati drukčije i neobičnije nego što je to ikad iko ranije rekao"."Iznutra treba rasti, ćutke i neprimetno napredovati, i u pravi čas se zaustaviti. Sve drugo znači: sam sebi plesti zamku, spremati svoj sopstevni pad"."Preko dana je sivo i oblačno, pred veče se oblaci malo raziđu i nebo zarumeni, a već posle devet sati ono je vedro, tamnomodro, raskošno, i puno zvezda što izgledaju kao lepotice koje izlaze samo noću. A jutro je opet sivo, kao jesenje"."Da mi je samo zrno jedno one prirodne ravnodušnosti koju ispoljavaju ovi ljudi oko mene prema tolikim stvarima zbog kojih ja danju često ne mogu da se radujem ni da mirno radim, a noću ponekad strepim i patim, rasejan i nesrećan".......Čovekova vekovna težnja da bar delimično pronikne u nešto manje poznato, to kosmičko polje nepoznato, jeste upravo iz razloga što tamo u tom manje poznatom ili nepoznatom, čovek pronalazi delić sebe, onu kapljicu svoga naznačenja i mrvu svoga postojanja..."Misleći o svemu tome, zaboravio sam na svoju "misao". Umesto toga zapalio sam cigaretu i sa prvim dimovima oduvao i poslednje tragove svoje malopređašnje želje da nešto zabeležim"...Čovekova misao nastaje i dolazi iz ništavila, iz ničega, iz mraka... No, tek kad bljesne svetlost, ta misao postane kao tek po koja rečenica na hartiji bez nekog naročito značajnog interpunkcijskog znaka, no po tog čoveka sa sve manje nekog posebno nezaboravnog ispisanog traga...Tek pojave i okolnosti koje za čoveka apsolutno ne predstavljaju gotovo ikakvo značenje, počinju da mu se nameću u neshvatljivo velikim količinama i tu zapravo počiva ništavnost jednog svakodnevnog zaslepljujućeg trenutka...Suština... Vekovna zapitanost: šta je suština???... I što više o suštini čovek razmišlja, sve manje suštinu prepoznaje, o suštini doznaje... A što više o suštini razmišlja, sve više od suštine se udaljava... Tek blesnu odsjaji suština, ali to i dalje nisu suštine... Porazno i prazno, a tako razno... Možda na kraju tako ipak izgleda suština..."Teži je slučaj kad rečima treba kazati nešto o rečima samim i njihovoj upotrebi u pričanju. Tada one odjednom zaneme, ohladne, i leže kao mrtvo kamenje, kao da nikad nisu govorile, igrale ni pevale. Kad je reč o rečima, reči ćute, dok o svima drugim ljudskim stvarima i pojavama umeju, nekad manje, nekad više, ponešto da kažu. Čak i o ćutanju"."Pisac treba da je ćutljiv kao što je ćutljiva njegova knjiga na polici. On treba da natera ljude da čitaju njegove knjige, ako žele da saznaju nešto o njegovoj ličnosti. A posle - treba da ih ostavi obmanute i razočarane, jer nisu ništa saznali od onog što su želeli da znaju. To neka im bude kazna za njihovo nezdravo ljubopitstvo"."Veliki čovek se povukao u samoću i predao dubokom razmišljanju. Posle, kad su videli da se ne vraća, pošli su da ga traže, ali nisu ga našli. Veliki muž se izgubio nepovratno u visinama sopstvene veličine"... a ni prašina......mora i treba da se požrtvovano dela i radi...Ma sve recite i ja se čudim kako na nogama i sa osmehom čvrsto stojim!!!.......I jutros na dnevnom redu beše najlepša egipatska priča: Mojsije...Ja i juče, kao i danas, pokucam na vrata da nešto priupitam... jer ja kao čovek imam neka pitanja, pa očekujem da mi se na ista lepo i odgovori... No, opet i opet bivam "optužena" za napad... I pitam se čime ja to bilo koga "napadam"???... No jedno spoznajem - vidim da ljudi kipte i cipte, doduše ne svi... Neki ne mogu ni ljudsko dobro jutro da izgovore... Šta se sve ne uvreži u ljudske duše... I što su oni tako ljuti... Meni ko meni - svuda gde me bace: fino i lepo... DOBAR DAN... I naravno prve pahulje provejale i našom čaršijom... Šta to mari, kad mi je srce pretoplo i široko...
Нема коментара:
Постави коментар