"KROZ DISCIPLINU DOLAZI SLOBODA"-Aristotel...Ja sam se toliko zamorila od svega, a možda ponajviše od svoga Ja, tako da ne bih zažalila da iz ovih stopa prestane da me ima... žao mi ono malo što bi me najiskrenije ožalili... vazda se osećam nepostojeće i neživo..."MI NE VIDIMO STVARI KAKVE ONE JESU, MI SAGLEDAVAMO STVARI PO TOME KAKVI MI JESMO"..."JA SAM"..."JA SAM JA I TO JE SVE ŠTO TREBA DA BUDEM"..."JA NE ZABORAVLJAM DA VOLIM SVOJE JA"..."SVAKI PUT KAD NAĐEM MALO HUMORA U SVAKOJ TEŠKOJ SITUACIJI, JA SAM POBEDILA"..."ŽIVOT JE KNJIGA. JA ISPISUJEM STRANICE"..."ŠTO MANJE PRIJATELJA, MANJE SRANJA. ODRŽAVAJ SVOJ KRUG ŠTO MANJIM"..."UMETNOST UVEK ODRAŽAVA UMETNIKA"..."MOJ TERET JE LAK - KAO PERJE NA VETRU"...Što više čitam knjige, sve manje imam potrebu da verujem u ljudskost, plemenitst, čast, lepotu i dobrotu..."Nikad nisam ni pomislila da bih gubitak posla mogla da doživim kao gubitak uda - kao nešto trajno. Nikad nisam pomislila da nezaposlenost može da navede čoveka da se oseća, ako izostavimo očigledan strah vezan za prihode i izglede za budućnost, beskorisno i nesposobno. Nikad nisam pomislila da je teže ustati ujutro kad nemaš posao nego kada te budilnik grubo trgne iz sna. Da mogu da ti nedostaju ljudi sa kojima si radio, bez obzira na to što niste imali ništa zajedničko. Niti mi je palo na pamet da ću uhvatiti sebe kako tražim poznata lica među ljudima sa kojima sam se mimoilazila na ulici"-Džodžo Mojes, "Dok nisam srela tebe", str. 20...."Radim na svome Ja, zbog moga Ja, za moje Ja"...GOOD NIGHT FRIENDS... Kako bi se moglo stručno nazvati ono stanje kod čoveka, kada nije uopšte ubeđen u ono što drugima govori, radi ili svedoči???... Mislila sam da je sumnja, ali nije...Eto male igre reči... šta je dostojanstvo... dostojanstvo je DIGNI TAS...Kakvu lavinu misli i osećanja može da pokrene samo jedna rečenica iz nekog romana... kao na primer roman koji upravo čitam... ili reč kao što je "dignitas"...Postoje ljudi koji stave ruku na dupe da bi nešto tobož kazali... e pa draga gospodo ako smete, stavite ruku na srce pa kažite šta umete...Sa mojim životom završeno je pa ruku na srce tačno pre dve decenije, a sve nakon toga bilo je odbržavanje na aparatima i to u najdubljoj komi koja eto još nekom igrom slučaja traje...Najveći zločin jeste mrcvariti ljude na sigurno osuđenu smrt i to decenijama...Moj stav se promenio po pitanju smrti tek kada sam se upoznala sa projektom zvani "dignitas"...Moja volja je dakle ubijena i to trajno i zar mi neko može zameriti više ikad na tome...Lepo je kad čovek može da uživa u svim svojim pravima... no sirotinja nema pravo ni na usluge koje pruža Dignitas... mnogo su skupi... no sve lepo razabravši lepo je to doista... ima smisla... završiš u roku od 30 minuta samo jednom pilulom u orandž đusu... mnogo humanije umreti dostojanstveno, nego da nas život razvlači u krajnjoj bedi... a kraj je neizbežan itekako...Čitajući ovu potresnu ljudsku priču malo se iznenadim na činjenicu da u Švajcarskoj postoji klinika "Dignitas" od 1998, za asistrirano samoubistvo i ko zna koliko bi tamo ljudi otišlo već sada da može...Kao u dobra stara vremena moram da poštedim svoje Ja, pa tako neću iščitavati objave drugih i drugačijih od mene... izvinite i nadam se da imate bar iole razumevanja... i bez gledanja ja tačno znam kako ovde izgleda jedan dan od jutra do večeri... svako dobro...Nepregledni planinski venci... vrhovi zlatiborskih visoravni... svežina opojnog planinskog zraka... Livade i potoci... Brvnare, vajati... Moć upijene netaknute prirode, gde se čovek mirisom čistog vazduha nadiše u lekovitoj oazi mira i tišine... Pogledi što odmaraju i prostranstva sela... Jednom rečju: ZLATIBOR...Ono najlepše danas slučajno otkriveno jeste STOPIĆA PEĆINA, na povratku iz Sirogojna... Ispunih još jednu davnu želju i kročih stazom od nepunih 240 metara u dubinu ove pećine... Doživljaj neopisiv... Ulaznica se plaća 200 din... Pre spuštanja u ovu pećinu stigosmo stazom od nekih 360 metara i tu pred samu pećinu, malo se spotakoh i na kolena padoh, ali na toj strmini prođoh odlično... Samo sam malo tek kupljene lepe čizne ogrebala... Mi smo ustvari pošli da vidimo vodopad, kad ono put nas dovede pećini... Pozdrav iz dubine pećine... Ovde se osetih kao rudar - jako i snažno (udarnički)...Malo je reći divan dan... Reklo bi se posle svega - najdivniji dan... Tu oko 12 sati stigoh po prvi put u to čuveno SIROGOJNO, o kome sam nekada davno 80 i neke u udžebeniku za engleski učila jednu od lekcija o divnim i vrednim preljama (valjda htedoh reći pletiljama) iz Sirogojna... I tako prvi predah u kafani "Na bregu"...
Нема коментара:
Постави коментар