Pamćenje nas održava živim, a zaborav nas čini mrtvim i pre zvanične smrti...Od svih možemo otići i odlutati, ali od samoga sebe NIKAD i NIGDE... jer to se ne sme i nedopustivo je...Ljudi iz virtuelnog sveta koji imaju tako mnogo pratilaca i posetilaca trebali bi iznad svega da su načisto sa svima nama običnim i malim ljudima i zbog tolike odgovornosti da nas hrane nenormalnom dozom optimizma... nihilizma... nadrealizma... Izbor je samo NAŠ...Danas nije reč o spašavanju, već o preživljavanju...A obično oni koji spašavaju druge, prilično zanemare sami sebe...Ja svaki dan uživam u najdivnijem ukusu kitnikeza...Maučite od Sreće...Zagledajte se u svoje Ja i naći ćete sebe...U malim stvarima i u malim zapitanostima počiva i očituje se najveće poštenje...Nemojte tražiti nikad staro da vas nauči novom...Moj život čini i povazdan ispunjava tma malih radosnih spontanih događaja, a to je mnogo više od jednog gala dešavanja...Slikom dominira plavi ton...Sve reflektuje svoje najdivnije boje...Sve što je obojeno služi nam kao inspiracija...POČNITE NAMERNO NEKOGA I NEKE DA IZBEGAVATE... JA JESAM I TO OD DANAS... TAKO ĆETE JEDINO NA DUŽE STAZE ZAŠTITI SVOJE JA...DANAŠNJA DECA SU UZVIŠENA, A RODITELJI SU IM SMEŠNI...IMATI SVE PETICE I ZNATI ODGOVOR NA SVAKO POSTAVLJENO PITANJE - NIKAD I NIGDE NAS NEĆE UČINITI SREĆNIM... SREĆA NIJE U TOME...NEMOJTE UZIMATI ŠKOLU PREVIŠE OZBILJNO U ŽIVOTU..."KADA LJUDI GOVORE DA NE MOGU VIDETI NIŠTA DOBRO U VAMA. ZAGRLITE IH I RECITE IM: "ŽIVOT JE TEŽAK SLEPCIMA""...Neizbrisive tragove počesto uvek kao da oslikava ono te jedno isto mesto, nekada davno poprište najveće ljudske radosti, a danas ponajčeše mesto najvećeg čovekovo tako izrazitog umora i bola..."I jutros sam prošao sve ulice sa novom željom i mirnom snagom kojom ponovo raste pogažena biljka"-Ivo Andrić."Pošto sam se naradio cio dan, namučili me ljudi, zabrinuo život, nagazio sam se blata, nagledao nevolje i srama, naslušao jada i laži, sad sam sam sa teretom svog života i teškim zloslutnim bolom u grudima".Umor donosi ono svetilo i sjaj još neispevanog stiha zamrle tišine, po visokim obroncima i prohladnim proplancima, dok pod sleđenim oknima bednog ljudskog srca, ta neponovljiva jesenja tišina, posve neprimetno svoje stihove u tugu obuče i tako još jedan bol u nedogled pita ljudsko srce: da li jače ili slabije u njedrima, sa slomljenim jedrima, još tuče???.."Daj mi u ovaj dan kameno srce koje ne zna samilosti, koga neće taknuti slabost ni pomjeriti udarci.
Daj mi u ovaj dan tvrdu, ponosnu dušu, da niko ne vidi ni moju časovitu nježnost, ni moj vječiti bol"."Zašto da lažem? Ja sam danas plako, kratko i gotovo bez suza; ali sam plako; tu na ovom stolu s grčem u grlu i licem na hladnoj hartiji".Polagano otkrivam kako je sve više onih koji bi i dalje da režiraju moj veliki mali i mali veliki unutrašnji i spoljašnji svet... I oni pojma nemaju moje dalje i buduće planove (moji su pa taman se nikada i ne ostvarili) , a ja im ne otkrivam... Od sada mudro ćutim i samo se osmehujem... Kad bih ih sve poslušala, pa šta da kažem... Bilo bi to gore od propasti i prave pravcate katastrofe... Srećom konce svog stila i načina života, držim čvršće nego ikada u glavi i duši svojoj... Čudan je naš svet i narod... No, još je čudnije kome sve dopuštamo da u njega virne... I da li ću se ja ikada, mili Bože, opametiti???..."-Da, gospodine, pobednika svak vidi u sjaju ili, kako kaže persijski pesnik: "Pobednikovo lice je kao ruža".
-Da, lice pobednika je kao ruža, ali lice pobeđenoga je kao grobljanska zemlja, od koje svak beži i glavu okreće".
Нема коментара:
Постави коментар