Sutra bi trebalo opet poći u pohode kroz tišine prirode, no pokatkad su tišine jako neprohodne i teške, kao posustale od umora i dosada... da li će i nad tišinama da se razvedri i sutra, kao i nad jutrima novembarskim o Mitrovdanu videćemo... tek negde...
Ljudi oko mene se sve nešto ili nečim ili nekim hvale-hvali, a mene to užasno smara i davi...Sa ljudima sa kojima opet nemam ni jednu jedinu dodirnu tačku (a takvih je kroza svu večnost bivalo mnogo i dosta) i minut je ubitačno naporan i dosadan...I Bukovski je upozoravao koliko nas to prazni - ti svi ljudi razni... Vremena su upravo takva da opstaju samo oni koji su premazani i namazani gotovo svim mogućim bojama...I više nego što zaradim za 15 dana, potrošim za manje od sat vremena... Eto i to treba umeti... Naravno ovo je važilo samo za onaj period prošli... A kako je sve počelo... Tako rešim ja da prištedim i da sebi ništa ne kupujem, još kad mi zakinu na plati biće teško, ali kad pa i nije bilo teško???... No, jutros pred polazak na posao odlepi mi se štikla na mojim omiljenim malim žutim čizmicama... I tu se iznerviram i kažem sebi idem danas da kupim čizme iz inata... I ne samo čizme - i još svašta nešto ću da kupim... I tako bi... Priuštih sebi kraljevski šoping... A kad mi srežu ionako nikakvu platu, naravno malo ću gladovati... Imam možda kilo viška, pa taman se vraćam opet u tipi top formu... E, tako osećam se kraljevski baš, baš... A i boje su mi nekako carske...I kad već nigde nisam odjezdila, onda rešim da sebe dobro i debelo častim... Novi šoping... A i kako bih sebe drugačije motivisala da izdržim... I tako svašta kupih: i čizme i torbu i cipele i haljinu i majice i bluze i košulju i drvene klompe... I kad sam sve nakrcala konačno u kosmičkom gnezdu, vreme je da sve što zaradim i na sebe potrošim i slistim... Nek pocrkaju dušmani... A boje divne boje i sve mi lepo stoje...I za kraj ovog šaljivog dana: Leo, Leo - malo pre me porukom i velikm slovima omeo, a sad Leo pobego...I ovih preostalih dana ja ću dosaditi sa rečju "rad"... Naprosto moram sebe da u to lično ubedim i uverim... Sve mi tako deluje nestvarno... Eto ja kroz ispisivanje te reči sebe uvežbavam i pripremam sigurno i polako... Rad, rad i samo rad...I danas otkrijem da sam prošle godine 18 novembra sačinila FB stranicu "Što ne boli - to nije život, što ne prolazi - to nije sreća"... A gle čuda - na isti datum ove godine počinjem da radim...Danas je stranica ukinuta, kao i moj sav taj rad... I ko bi mogao da poveruje da ću jednog momenta imati više prijatelja na nekoj drugoj mreži, koju čak nisam znala ni kako da koristim... Ostatku male prijateljske čete - dobra i mirna noć...I kad bolje razmislim, zar nisam dobila upravo ono što sam u jednom trenutku i zatražila - poželela???....Da sam znala da će mi posao biti vraćen, ne bih nikad onoliko suza isplakala...No, što tako nisam postupila i kad su me na onom sastanku tak bedno izbacili... iz mog uobičajenog takta... I dok polagano odbrojavam dane do mog velikog i uspešnog početka - ostalo je još 11 dana... da malo otkrijem o čemu razmišljam... Nije to neko veliko razmišljanje - ali je moje malo blago... I ako se setite još od malih nogu počinju da vas dave tim neumesnim pitanjem: da li si zaljubljena i u koga???... Evo, sad kad sam dovoljno porasla, pa da vam i kažem... Jesam ja sam oduvek zaljubljena... Pre nego što donesete ishitren zaključak, da vam kažem i u koga... Niste pogodili i pogodile!!! Kakva šteta... Ja sam odvajkada bila zaljubljena, no kako ostarih još više se zaljubih... Lepa reč - zaljubljenost... I baš mi stoji uz oke moje plave lepe... Ja sam zaljubljena u Život... u Sunce... u Reku... u Pisanje... u Razmišljanje... u Muziku... u Biciklo... u Prirodu... u Nebo... u Oblak... u More... u Drvo... u Putovanje... u Fotografisanje... u Slikanje... u Kišu... u Vetar... u Mesec... u Planete... u Jezero... u Komete... u Kamen... u Selo... u Grad... u moje pseto Džonija... I treba li još da nabrajam...Ja bih da mogu najrađe vodala kamile po pustinji... Ima li lepšeg zanimanja???...Ja znam da sam mogla i trebala mnogo bolje, no zaista nisam u životu imala volje onda kad je trebalo da napravim sve mnogo bolje... No, ja ne žalim uopšte... Sada su mi i udeljene mrvice mnogo draže i bolje, nego svo prethodno pusto polje... Od snova se ne živi...Znam sada će me svi okružiti, no ja dobro pamtim kome ću se dostojanstveno odužiti... uz mnoštvo pozitivne i dobre volje...U svetu siromaštva i gladi, šta reći osim da je pravo bogatstvo kada čovek svako jutro na astalu ima parče bela hleba...U Životu je takođe veoma važno skužiti i prokljuviti, kako naterati vodu na sopstvenu vodenicu...Pa, majku mu njegovu, što to neko ne kaza za života tog i tog čoveka da beše dobar i veliki... Zašto čekamo da nekog nestane i pustimo da bedno ode, pa tek ga onda proglasimo za veliko božanstvo... Meni se od ovoga zaista povraća i sve više gadi... Ko nije cenjen za života, šta ima od toga da ga cene po smrti... Prosta narodna logika - moja...
Нема коментара:
Постави коментар