A kad reč samo krene onda je pesma za nekoliko minuta, nesmem reći sekundi na hartiji...Ceo dan tačnije celo posle podne želela sam da napišem samo jednu malu bednu pesmicu... onda sam videla da je gubitak pesničke niti meni jako teško pao i da od toga nema beznadežno pa ništa u nedogled... i kad sam najmanje očekivala pesma nastade i to u pozne ove male i sitne sate... doduše imala sam i uzora ispred sebe... Njemu hvala... i opet svako slovo posvećeno Crnjanskom... kome neizmerno do Sumatre i do neba HVALA...Dobro osmišljeno preživljavanje i borba za opstanak jeste mnogo bolja od sasvim običnog ispod prosečnog uobičajenog života...Svako novo jutro jeste buđenje iznova, no nažalost amnezija još uvek traje, pa tako sa prvim jutranjim ugledanim svetlom ja se upitam: ko sam to ja doista danas????...Svrhu svoga sakodnevnog preživljavanja pronašla sam u kuvanju ručka i mešenju kolača...Ljudi nam nisu činili samo dobro... učinili su nam i zlo... i to se ne zaboravlja...Život je tko nekako ustrojen da ponajčešće moramo da delimično ugađamo samo onome od koga bar malo zavisimo... ostalima Ne!!!...Ove godine ispunjavam svoju veliku želju... kupiću najmanju plastičnu jelkicu i kugle sjajne, pa i sijalice... i imam da ukrasim i okitim jelku za Novu godinu... jedva čekam... videće se...Moje stvaralaštvo i sva moja kreacija jeste, pa malo je reći totalno desetkovana i uništena, kao uosatlom i sva moja snaga...Bilo - ne ponovilo se... No više nije tako sa mojim inatnim pisanjem izaći na kraj...Ako večeras nekome kroz stih iskažem ljubav ili napišem da ga ljubim i volim, to je samo zbog ladnog piva...Živeli uz moje omiljeno ladno pivo po recepturi iz 1896-e...I konačno zahvaljujući principima Džudi Mejzel autorki knjige "Jesti a mršaviti" - Ja konačno uživam u svoj svojoj hrani...Lilit je imala svoju svetu životinju i to je bila SOVA... i ona je kao Adam stvorena od zemlje... tačnije Bog je Lilit stvorio od blata i mulja... sinoć sam baš to čitala... i Lilit nije htela da se pokori Adamu... zato su je prognali i prokleli... pa je na mesto Lilit uskočila pokorna no ipak neposlušna Eva...Kiflice su ispečene... samo malo da se prohlade, pa uz ovu divnu salatu...Navila sam budilnik da me probudi sutra u 12 sati, da ne prespim... taman smažem voće, popijem instant kafu i u pauzi od 3 sata ručak gotov ko iz topa do 15 h...Osmislila sam i sutrašnji ručak... spremam jelo od krompira, koji se zapeče u rerni sa dosta crvenog luka proprženog sa alevom paprikom i brašnom... to je jedna od varijanti tzv. restovanog krompira... nalije se vodom, začinima i zapeče kao đuveč... uostalom fotografije iz moje žute kuhinje ni sutra neće izostati...Kiflice su u rerni... peku se na 180 stepeni po Celzijusu...Pesma je izostala... tu moć nekadašnjeg pisanja kao da sam izgubila i to trajno... no sa tim se mirim lako, jer nije moje pisanje bilo tako uspešno, a ni jako..."KADA VOLIM NEKOGA VIŠE NEGO ŠTO TO ON ZASLUŽUJE, POVREDIĆE ME VIŠE NEGO ŠTO TO JA ZASLUŽUJEM"..."Problem sa puštanjem ljudi u naše srce jeste mogućnost njihovog dolaska da ga unište. Oni imaju mogućnost da uzmu svu dobrotu iz njega sve dok mi ne osetimo da naše srce ne postoji više"...Više ne dozvoljavam da me bilo ko ili bilo šta vređa... pa se izbrišem i isparim... ugasim... Došao je kraj samo sažaljevanju... sada je početak uzimanja stvari u svoju sopstevnu pamet i u svoje najličnje Ja...Ja se više ne odupirem činjenici da kroz ovaj život moram apsolutno sama... bar neću biti povređena po ko zna koji put...Ako im iskreno odgovorim oni prekinu vezu ili spuste slušalicu - veoma primitivno i nisko...Ljudima je dosadno pa jedni druge pozivaju na telefon... a meni je dosadno ako me neko pozove na telefon i još ako me poziva svaki dan ili svaki čas...Svoje najlepše misli podarim tišinama... Svoje najlepše misli donesem ćutanjem...
Svoje najlepše misli sakrijem ljudima...Kad doživi čovek opet onaj stvaralački polet reči svoje u sadašnjem razmišljanju, slično zamahu svih pretrpljenih otrežnjujućih trenutaka zbilje, nema onda te sile koja može grubošću svojom oguliti reč ljudsku i smrviti je pod gvozdenom zavesom ili pritegnuti uskogrudom čeličnom žicom svojom... Reč ljudska neshvatljiva ili neuhvatljiva, a ipak čujna kao udar gromoglasnog groma, iskričavim munjama dariva onaj najlepši šapat čitavog Kosmosa...Šonje i kukavice se pred ljudima skriveno boje i takvi se u iste i ne broje...Svaka moja reč opet mi daje za neoborivo pravo da sam Čovek...Kroz ovaj život okolo nas pucale su puške, pucale su petarde, pucali su vatrometi, pucale su čaše, pucale su psovke... No, najveće blaženstvo jeste kada opet pukne ona reč prava što u srcu ljudskom samo počiva i u nepoznanosti svojoj tako čarobno spava... A kad reč prava pukne, eto i novog jutra Slobode...Svoje radosti obnavljamo samo ako se iskreno vraćamo u onaj najlepši početak našeg prapočetka, koji je oslobođen svega onog strašljivog što nas u nekom dobu uzgred zaprašilo... Sve one najlepše trenutke jednom spoznate, treba vratiti i oživeti, pa taman i na uštrb nekih novih tzv. pravih puteva koji nas se nudiše ili kroz ovaj svet nemilosrdno nametaše... Što pre stresemo stari plašt i povratimo radosti samo naše i doista prave, eto opet nove snage, nove volje, novog poleta, a time i nekog novog većeg zaokreta u ono prače samo naše neprikosnovene praiskonske Slobode...Moć tišine jeste onaj preko potrebni izvor nepresušne snage, gde počinju i gde završavaju mnogo lepše misli, ali i gde uviru svi smislovi obilate radosti ćutnje...Čovek je doista moćan i svemoćan, sve dok pod naletom tuđih negativnih opaski nezamoća... No, srećom čovek ima moć samoizlečenja i samozalečenja (samoisceljenja) i nikad niko neće, a niti može čoveku pomoći koliko čovek to sam sebi može i nikad neće niko pozitivnije misliti čoveku, nego to što može čovek sam sebi misliti... I gle čuda, što se više odupiremo konstantnom naletu tuđih negativnih opaski, naša nemoć postaje odjednom ona stara svemoć... Pa u tom duhu, i sad, kao i sutra, Ja nastavljam sa lakoćom da kroz Život koračam... Andrić: "Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika"."Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan"."Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja"."Ne postoje četiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena. Ne zna se i ne pita više šta je dole a šta gore, šta iza a šta ispred. Živ sam, ali u svetu poremećenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla"......Žil Vern: "Ako je tako, i ako kapetan Nemo još živi u okeanu, neka se stiša mržnja u njegovom srcu! Neka pogled na tolike prirodne lepote i čuda ugasi u njemu duh osvete! Neka naučnik potisne sudiju i neka nastavi spokojno ispitivanje mora.
Na pitanje, koje je pre 6 hiljada godina postavio Eklezijast: "Ko je ikada dokučio bezdan?" - među svim ljudima sad imaju pravo da odgovore dva čoveka: kapetan Nemo i ja"."Više volim završen posao nego onaj koji tek treba da počnem"."...Nemo...Taj čovek je sačuvao hladnokrvnost i energiju; duhovnom snagom je pobeđivao telesne patnje. On je još mogao da misli i dela"."Mogu se hvaliti zakoni koje je uspostavio čovek, ali su zakoni prirode jači"."Obično, onaj ko ne može dalje, vraća se putem kojim je došao"."...stvaralačka moć prirode je jača od ljudskog nagona za razaranjem"."Jer, na kraju, treba li tog čoveka mrzeti ili mu se diviti? Da li je on žrtva ili dželat? A, naposletku, da bduem iskren, pre no što ga napustim zauvek, želeo bih da završim ovaj podvodni put oko sveta koji je tako veličanstveno počeo. Voleo bih da vidim sva ta nagomilana čuda u morina na Zemljinoj lopti. Hteo bih da vidim sve ono što još nijedan čovek nije video, kad ću već morati da platim životom tu nezasitu potrebu za saznanjem! Šta sam otkrio do sada? Ništa ili gotovo ništa, jer smo do sada prešli svega 6 hiljada morskih milja preko Pacifika!""Taj vrli mladić je u komandantu Nautilusa video nepoznatog naučnika koji uzvraća čovečanstvu prezir za ravnodušnost. Za njega je on bio neshavćeni genije koji je umoran od razočaranja na zemlji, morao da se povuče u tu nepristupačnu sredinu gde je slobodno mogao da deluje. Ali, po mom mišljenju, te pretpostavke su objašnjavale samo jednu stranu kapetana Nema"......Andrić: Sav raniji život iza mene je, sav budući tek preda mnom. Stvara se prazno područje potpune slobode. Tu se dobro živi. Ništa nije ni kako je bilo ni kako će biti, nego onako kako bi moglo biti i kako, nekim čudom, i jeste. Sav život je odjednom postao čvrst, jasan, bezimen, osetan samo po onom što vredi sam po sebi. Sve ima naročito značenje i vrednost, i ono što čovek pomisli, i ono što pogleda, pomiriše ili okusi. Sitnice i slučajni susreti imaju u takvim prilikama često izgled značajnih stvari i velikih doživljaja"."Tako sam, opet jednom, za jesenjeg dana bez sunca, pod sivim nebom, stajao izgubljen u stepi koja se sterala od mojih mogu do neodređene crte nebeskog svoda. I dok sam osluškivao kako tiho i oštro šumi i cvili trava koju vetar povija u tankim sivim talasima, video sam odjednom na prevojima tih beskrajnih talasa neki sjaj koji oko, naviklo na dotadašnje pojave i vidike, jedva može da uhvati i primeti, a koji kao da ne dolazi od sunca"."Samo retko u životu, pred najvećim i izuzetnim prizorima koje, udruženi, zemlja i nebo prostiru pred nama, nastupala je kod mene ista igra i zamena pojačanih čula i njihovo neograničeno umnogostručavanje, sve do istovremenog osećanja pojava koje inače, izvan tih prazničnih trenutaka, upoznajemo i osećamo samo izdvojeno i ponaosob. (Takvi trenuci nemaju imena i ostavljaju samo bled trag docnije, u sećanjima naše svakidašnjice.)"."Možda bi se moglo reći da svak voli putovanje, ili bar misao o njemu, kao svoj drugi, lepši, život. Ali ja, kad kažem da volim da putujem, imam za to stvaran i naročit razlog".Ja sam svaki dan sve bolje i bolje... Evo i otok je gotovo nikakav, a ima ga još samo malo... I još bolje hodam nego juče... Tako, da o mom bolovanju nema ni slova... Ko radi, on radi i ranjen, ali radi do isteka roka...kakvo suludo požrtvovanje pre godine dve..."Lepo i čisto lice svakome je drago. Srce lepo i čisto - najveće je blago"-
Jovan Sterija Popović...
"Dobar život najbolja pouka"."Pouka je put, a primer najkraći"."Ne polažite nadu u dane, jer dani su rukosad mašte više. Nego položite svu svoju nadu u dan, koji kad osvane ne smrkava. Gospode, Gospode moj, trosunčano Božanstvo moje, ko će dospeti do Tebe"-
Sv. Vladika Nikolaj (Velimirović)...
Najviše i najlakše učim posmatranjem iznutra...Do sada je moja misao o Bogu očito bila starozavetna i sve se svodilo na kaznu... eda budem i te sreće da moja sadašnja misao O Bogu koji jeste Ljubav, bude bar malo i novozavetna...I nikad nije toliko loše, da ne bi moglo da bude bolje... Ili - nikad nije toliko dobro, da ne bi moglo da bude i gore... Jel tačno tako???...I još jedno bitno saznanje... Ja više nisam onaj stari čovek... A mene kao novog čoveka sada, više ne može ništa da "iznervira"...I tako sam ja na mnogo težak način došla do spoznanja da je naprosto iz čoveka nemoguće iščupati dušu... Sve, sve se po tom osnovu može... Može se čoveku oduzeti sve i nečega čoveka i lišiti, ali duše - e to nikada... Duša se iz čoveka ne da isčupati... A duša jeste ono što čoveka čini ipak besmrtnim i večitim...I tako kad sam prestala da se odupirem temama i nastavnim jedinicama kao stranim telima koji nas u zimsko vreme napadaju i iznutra bombarduju, sve odjednom u meni ožive kao u dobra stara vremena... I sad sam poslom kao i nekada posvednevno okupirana... Još da znam do kada ću trebati za posao ovaj, još više bi mogla uraditi... Ovako raduckam, bez prevelikih očekivanja... Radim... I nema potrebe da se žalim: gruvam po planu... Dobro...Ja sam ispisala sve pripreme za narednu radnu nedelju i osmislila svih 20 časova... Slava Bogu... E, sad da uživam..."Embargo kolač" ispečen... Baš sam sposobna i vredna...Čovek treba vazda da ima jednu suštinsku bitnu misao na pameti... Svi smo stvoreni kao posebne i dragocene ličnosti... Dakle, kao posebna živa stvorenja... Posedujemo naše vlastite i lične posebnosti i dragocenosti... A to su naše mogućnosti, naši darovi, naši talenti, naši izrazi, naše sposobnosti... I kao ljudi imamo stoga svoja naročita posebna interesovanja i zanimanja... Upravo iz svega gore navedenog jesmo itekako posebni i dargoceni... Neko nas je načinio posebnim... I za to naše uzvišeno posebno naše naznačenje Nejmu veliko i neizmerno hvala...
Par aforizama - čika Mije Jakšića:
"Kad gluvonemi priča gluvonemome, a slepac vodi slepca ostaje se bez teksta i gubi korak".
"Igara nam neće nedostajati ali da nam ne zafali hleba".
"Perspektivan je: ne zna da misli!".
"Kod nas može i ovako i onako a i šire".
"U svetu šverca krijumčare se i misli".
I BEZ SUMATRE POTONUĆE...
Više nismo bezbrižni, a ni nežni
mnogo smo bučni i tačno jeste to
u podgorju našem...
I lica su nam mračna
i jutra su nam lažno zračna
i potoci ne žubore hučno
a vreme teče žustro...
Ostrvo daljine i tuđine
sve nemirnom rekom ode
i plavetnilo slanih voda
nakvašenih korala
i jesenje lišće...
Noći su zvezdane
i mesečina sija još
a za minule misli
još leleču gore...
posvećeno Crnjanskom
Нема коментара:
Постави коментар