"NEKA STIH TI BUDE BURA"...

"Bacimo se u vrtlog vremena,

u brzi tok događaja.

Pa nek se bol i uživanje,

uspeh i ljutnja

smenjuju uzajamno kako znaju..."

Gete

"...ono inteligencije što imam koristim da sagledam iz daleka i sa što veće visine svoj život, koji onda postaje život nekog drugog"-Margerit Jursenar... "Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne može cela u njih da stane"... "Pesnici nas prenose u svet, prostraniji i lepši, vatreniji ili smireniji od onoga koji nam je dat, te samim tim drugačiji i, u stvari, nemoguć za život"... "Pisana reč me je naučila da slušam ljudski glas, kao što me je uzvišenost nepomičnih stavova kipa naučila da cenim pokret. Kasnije, naprotiv, život mi je protumačio knjige"... "Kad se sve složene računice pokažu pogrešne, kad ni sami filozofi nemaju više šta da nam kažu, oprostivo je okretanje slučajnom cvrkutu ptica ili dalekoj protivteži zvezda"... "Eto sam opet odlutao! Na svakom ćošku pobjegnem sam sebi s lanca. Stalno mi se mrsi i prekida nit. To mi je stara mana, još iz detinjstva. Vječito su me kroili zbog te "niti" i zbog neprestanih digresija. A ja sam se već onda čudio: što im je toliko do te blažene "niti"! Kao da je "nit" ono najvažnije i najbitnije što čovjek čovjeku ima da saopći! I činilo mi se da baš u tim "digresijama" leži sam suština onoga što želim da iskažem"-Vladan Desnica... Tagore: "Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću. Zadajem ti bol, bojeći se da nikad nećeš saznati što je bol... Zato brbljam i ćaskam olako i zatrpavam svoje srce rečima"... "Radost je osetljiva kao kap rose dok se smeje, već umire. Ali je jad jak i žilav"... "Vidim kako preko brda vremena ide onaj koga ne vidi niko"-Vladimir Majakovski... "Nikada radost nije bila tako daleko i sloboda tako mrtva. Sada je kriknula beda: čovek je kriknuo za svojom dušom, sve današnje vreme je jedan jedinstevn krik bede. I umetnost je kriknula u duboku tamu, kriknula je u pomoć, kriknula je za duhom: eto, to je ekspresionizam"-Herman Bar... "Lepota u umetnosti treba da bude ohola"-Bogdan Popović... Čehov: "O kako je to strašno što nisam lepa! Kako starašno! Ja znam da nisam lepa, znam, znam... Kad smo prošle nedelje izlazili iz crkve, čula sam kako govore o meni, a jedna žena je kazala: Ona je dobra, ali šteta što nimalo nije lepa... Ja nisam lepa"... "U čoveku bi trebalo da je sve lepo: i lice, i odelo, i duša, i misli"... "kad već nema pravoga života, neka se živi od priviđenja. Ipak je i to bolje nego ništa"... "Danju i noću, kao domaći duh, guši me pomisao da je moj život nepovratno propao. Prošlosti nema, ona je glupo straćena ni u šta, a sadašnjost je strašna u svojoj besmislenosti. Eto, to vam je moj život, moja ljubav... Moje osećanje propada uzalud, kao sunčani zrak koji prodire u jamu, a i ja sam propadam"... "Celog života raditi za nauku, naviknuti se na svoj kabinet, na slušaonicu, na uvažene drugove - i odjednom, neočekivano, obresti se u ovoj kosturnici, viđati svaki dan glupe ljude, slušati beznačajne razgovore... Ja hoću da živim, ja volim uspeh, volim slavu, huk, a ovde - kao na robiji"... "Ostareo sam, naradio se, iskvario, osećanja mi otupela, i čini mi se da se više ne bih mogao priljubiti uz čoveka. Ja nikoga ne volim i... neću voleti. Ono što me još zagreva, to je lepota. Prema lepoti nisam ravnodušan"... "A kad umre Čehov, umreće jedan od najboljih sinova Rusije, pametan, pravedan, koji je voli i u svemu saoseća sa njom. I Rusija će zadrhtati od tuge, i dugo ga neće zaboraviti, i dugo će se učiti shvatanju života iz njegovih knjiga, obasjanih tužnim osmehom srca punog ljubavi" - M. Gorki... "Nazvati jednu stvar pravim imenom, znači uništiti tri četvrtine uživanja u pesmi" - Stefan Malarme... "Svet je moja predstava"-Šopenhauer... "Muzika pre i iznad svega... reči mutne nespojive... gde se Nejasno s Jasnim spaja... Hoćemo Prelive svega toga, ne Boju samo prelive... San na san... Neka stih ti bude bura, avantura"-Pol Verlen... "Lepoto, dođi iz pakla ili raja, svejedno"-Bodler... Sve na svetu ima svoj rok trajanja ili svoju granicu podnošljivosti, pa i strpljenja ili trpljenja... Pesnici su odvajkada svoju privatnost štitili i zaštićivali velikim osamljivanjem od svog tog divnog i prekrasnog sveta i ponajčešće bez ikakvog objašnjenja ili reči... Svaki minut posvećujem jačanju svoje personalnosti... Dučić: "Lakše je biti kralj nego gospodin; a najteže je biti i kralj i gospodin... Podal čovek misli da je nadmudrio poštenog čoveka ako ga je prevario; a on ne zna da ga je prevario samo zato što pošten čovek ima iluziju o drugim ljudima, i što živi u čistoti svojih mišljenja"... "Budite ili najjači ljudi, ili prijatelji najjačih ljudi"-atinski vojskovođa i mudrac Fokion...". Neka Bog poživi rđave, jer ih je mnogo više"-španska poslovica... Treba pustiti da se i danas iz našeg najlepšeg pamćenja izlegu neke nove mudre muze... Pažljivo (obazrivo) razmišlajnje mora postati ravno pažljivom življenju... Moj cilj jeste svakodnevno izgrađivanje jednog posve čeličnog unutrašnjeg, ali i spoljašnjeg karaktera...

NA NEPCIMA NEDOPISANOG SLOVA...

Možda me znaš... ali nemaš ideju ko sam JA zaista... Vrh ledenog brega čiji je vrh pod vodom... Nećeš uvek biti jaka, ali ćeš uvek biti hrabra... Ako želiš verovati u nešto počni sa verom u svoje JA... Generalno volim biti kod kuće... U svom prostoru... Udobno... Neokružena ljudima... Nažalost, nije svima dato da Život korisno i utroše, pa tako u mnogome i promaše... Zapali smo u svakodnevnicu kulturne neprosvećenosti... Svaka ponosna, hrabra, prkosna i nepokorna žena jeste doslovce Heroj... Pesnik živi onoliko dugo, koliko počiva na nepcima svojih najvećih klevetnika i prokletnika... Pesništvo jednog pesnika postaje zanimljvo i onda kada nije mnogo lepo... Pesnik i kad kritikuje, i kad odgovara i kad pridikuje i kad komentariše, on dakako time nešto stvara... Pesnik je jedino živo plemenito biće koje može da kaže upravo ono što drugima ili ostalima i nije baš mnogo drago... Glupi ljudi su ljubomorni... Svako od nas ima svoju fatalnu reč za kojom se olako i povodi... Nije baš lako, ali inat i prkos su me uvek snažili, kroz život jačali, pa i prekalili... Ono što jeste bitno i važno a to je upravo da sve naše replike moraju neizostavno biti nepokorne... Pred lepotom jednog pitanja, može da zanemi samo budala... A i namršetno izborano čelo bledo, danas mi spržilo Sunce... Moto narednih dana: "Bez sikiracije"... Autor samo nama poznat... Sunce... Sunce... i uvek Sunce... (zrak božanstvenog Atona)... Pčela voli maslačak, ali maslačak voli da raste iz stene... Lepota svih ovih boja govori više od svakog dopisanog slova...

ВЕЛИКОЈ ГОСПИ...

Великој Госпи 

најтврђем примеру 

безусловне послушности 

и смирења 

разастирем 

ово мољење мало, 

Њој која јесте лишена 

свих овосветских угођаја 

и догађаја, 

Њој што удави тела све жудње 

посветивши себе Христу Богу 

и посту, 

Њој која богомислије срца задоби 

и дар непрекидне молитве, 

Њој која књигама побожним 

души у многоме накористи, 

а врагу напакости, 

Њој која на вечно спасење 

вазда мислећи 

са Искром просвећености 

и посвећености од Искона...

ЗАПРЉАНО СТАКЛО...

Угасити ову превејану запитаност 

у тренутку без практичних обавеза, 

а глас унутар непца смеје се 

безгласно у одјеку зелене реке...

Знам опет је покрет несимпатичан 

и шћућурим се неизрециво, 

а бол кога више нема, 

стоји окренут у страну 

и није више ни трзај 

искрзане снажности у мени...

Дан силази низ храпаве 

облачне олуке неба 

и успут ћу отпустити умор, 

који се притајено усредсреди 

да изокрене устрану воду 

из лавора у коме сам 

киселила огрубела стопала...

Зашто разазнајем 

тај оборени поглед 

на хоризонту 

свих ових трзаја и шапата, 

да сам сувишно одлутала 

укочена од бола кога више нема, 

без благости и сладости, 

па кашљем отежале главе 

и без удобности 

посматрам бледо обузимање 

запрљаног стакла... 

У ИЗГНАНСТВУ...

Данас сам ађутант 

овог чудесног времена 

боје сипине кости, 

где све можеш изменити 

и све чиме се можеш забавити, 

побожно задивити, 

незграпно и бестидно рећи, 

а колена склопњених у велико ћутање, 

надам се да добро печем колаче, 

принцип засађен у срцу 

место пољупца, 

разлог да ми пребаце 

они са великим предумишљајем, 

ућутим у сагласју 

са својим испрекиданим тактом, 

подмукла, промукла и лукава, 

претурам по овој страсти писања, 

ту где умрле очи злокобност шире 

на нешто беспомоћно, 

као да неко сочи мене, 

па побегнем плашљиво, 

док у мени подрхтава свако ребро, 

у оно размишљање без покрета 

и разум тај поглед ганутости носи 

и подноси све што се цакли 

пред огледлаом овим, 

па журно се усправим 

без покрета 

и запахнем сваку особу 

сетном утехом, 

ту где застајем без изненађења, 

ћутећи нечујно, 

као црвено привиђење из пакла, 

сасвим утопљено 

у дрхтаво очекивање површног наклона, 

а спорост ме забавља 

и спремно без напора 

и без набора, 

тако значајним гласом развуче 

кроз буђење у изгнанству...

П. С. Моја 28-а песма у 2017-ој години... а 770-а у мом опусу исписивања који траје тако интензивно скоро па 25 лета...

JОШ ЈЕДАН МОЈ УСПЕХ...

П. С. Грешка се поткрала и место Весна В. Лаловић одштампано "Весна Б. Лаловић"... Но то сам ипак ја... Уз ово иде и једна захвалница, но она још није пристигла поштом (но у електронској форми јесте)... а кад пристигне оригинал намеравам да је урамим... али како кад ми ово грешком исписано слово "Б" боде очи...

BOŽANSTVO PAMETI...

Ono što je danas došlo jeste bolje od onoga što je juče prošlo...U svakoj strofi svoga života ima po nekoliko slikova (rima), a i trikova... Svega tu ima... Ovo je najlepše i najbolje vreme, jer sve ide za 1 sat unapred, pa i misao... Reč... Živeli... Nemam "toliko duboko književno obrazovanje", no mora da imam bar trunčicu " izvanredne prirodne prefinjenosti" koja mi pomaže da dobro shvatim "jednu umnu lirsku pesmu"... Dučić: "Čovek koji odista ima svoju sopstvenu dušu, veoma je redak među ljudima; ali se naročito među piscima takvi ljudi daju izbrojati na prste. Istinski personalan pesnik, to je samo pesnik duboko duševan"... Ko se god napaja sa izvorišta starih vekova, nikada neće sa vihorom novih vekova prohujati... I pesništvo je tajna božanska u koju su upućeni samo retki i izabrani... No, ja nisam ni izabrana, ali jesam nametljiva na svoj nenametljiv način... U svakoj kritici čuči i doza pakosti... Kritičar oštro sudi i seče, bez zere ljubavi... Kritičari odvajkada imaju rušilački zadatak sa ciljem u pokušaju, koji ide u smeru destabilizacije jedne pesničke pokretačke i stvaralačke energije lepe reči... Kažu da je boginja (božanstvo) pameti Atina bila plavooka... Shvatam samo ono što volim... Čitajući velike, usudim se da slično dopišem po malo... Nepresušni bunar svih čovekovih izvorišta i pokretačkih snaga, jesu upravo dve vodene žice potekle iz najdubljih dubina zemljine utrobe, a to su: verovanje i sumnjičavost... A što li samo duša pesnika toliko vrca od suviška senzibiliteta, pa opet vešto, kao da kroz stvaralački pokušaj progovara i kazuje strofe nove, kroz reči stare i tako opet stihove kao da zacari, u plamenu svih unutrašnjih sukobljenih iskri, u tom još jednom zemljotresu potrešenosti, što je ravo zatvaranju te tek probuđene iluzije, unutar unutrašnjeg priključenija i energetskog kružnog uključenja na točkove večnoga života... Dučić: "Lažni pisci propadnu jedino pred ravnodušnošću čitalaca, a to je kada su čitaoci od njih književniji"... Pesnik krade reč svoju od večnosti i to ga baca u novo očajno proviđenje, u još jedno tugaljivo snoviđenje... Jer, pesnik kroz traženje suštine, ipak uspe da upije i delić božanstvene iskre u svoje novo iskovane retke... Nesreća jeste nastupila upravo onda, kada je čovek lišen mogućnosti da stvara... Umni rad jeste jedina vrsta posla od koje i sa koje vas niko i ništa ne može udaljiti... Mogu - ne dao vam Bog da to iskustite ikada... Jer, ko će mesiti sve te divne kolače dok polupismeni glume da čitaju i nešto fino rade... Dučić: "U četrdesetoj su počeli svoju akciju i Platon, i sveti Avgustin, i Muhamed... Ali srećom, Seneka je stoik, koji udarce prima mirno i ponosno, i koji zatim ide dalje... ali ne treba se ni zaljubljivati posle četrdesete. Pozna ljubav je ili vrlo zla za ženu, ili vrlo fatalna za čoveka, i može da sve upropasti i sve naruži. Plemenite stvari ne stare nego samo promene izgled, često čak i na lepše"... Snovi ne bi trebali biti suprotstavljeni istini... Plavičasta nebesa i beli oblačići... A Sunce se iza pritajilo... Tri kamena neobičnih geometrijskih oblika... Liče na jednu zvezdicu i dva trouglića... Pronađem ovu divnu biljku i primetim da ona izraste iz betona... Učim od nje i znam da i iz kamena može izrasti nešto veličanstveno i živo...

СТРЕЛА...

Реч која је затворила круг 

даље од овог размишљања 

и као да не може бити 

тог још упечатљивог 

поновног покрета 

нас необично усталих 

у овом прегнућу, 

а зрак Сунца доспева 

без страха 

простом топлином 

и пријатношћу без даха 

и одупирем се задржавању 

лепршаве снаге, 

јер занос који 

закопчавам до грла 

долази као оно несхватљиво 

сваког истог јутра 

и вртоглава је стрела 

негде запела унутар 

ове подеране душе 

и биће да Ја 

многозначно обећавам 

и вечерас 

још једну занесеност 

у испрекиданом тренутку 

без милостивог смешка 

на уснама немим...

GLOBALNI IDIOTIZAM...

Nekad čovek mora početi da laže kao pas, ali samo za svoje sopstveno dobro... Najbolji prijatelj jeste neko ko te voli kada ti zaboraviš kako da voliš svoje ja... Svi autoriteti nad nama imaju samo jedan san: a to je da postanu naše druge mame i da nam tako apsolutno sve i zabrane... Kako moja kosa više nije plava, sve me manje boli glava... Nemojte nikad menjati dijamant za prašinu... Među korovskim biljkama, treba se razrasti, opstati i zamirisati kao lekoviti crveni hibiskus... Leti pesma moja mila, galebova krika, preko 7 gora i preko 7 dalekih plavih mora... Pišem i pisaću sve bolje i bolje uz mnogo dobre nove volje... Pesnik svoje reči počesto ili tek pokatkad pronalazi kada zađe u ono kosmičko prazno polje uz mnogo ličnog napora i požrtvovane svestrane dobre volje, kako bi u finišu i reči pesme izgledale mnogo ili dosta bolje... "Male stvari mogu izrasti - porasti", dok mali karakteri to ipak ne mogu... "Svet jeste dobar koliko su dobri i njegovi ljudi"... "Mali razgovor može prouzrokovati veliku štetu"... "Dijamant je zauvek, mi nismo"... "Familija jeste ljubav i posao"... "Idiote imamo globalno"... "Svi ljudi jesu ličnosti", osim onih koji nas vređaju... "Joga jeste fina sve dotle dok to ne bude više ličilo na jogu"... "Volite svoje rođake i rodbinu, koliko god to možete"... "Haos je veliki učitelj"... Neke pesme nas mogu demantovati... "Činite ili radite ono što možete da činite ili radite"... "Ono što mi znamo, znamo sve od naših prijatelja"... "Bog nikada ne kaže ALI"... Isti mudrac dalje kaže: "Pesnici mogu gledati - posmatrati vatru (plamen vatre) više ili duže od 10 minuta"... Jedan mudrac kaže: "Možete verovati svojim instinktima, ali još uvek jeste Vam potrebno znanje - da znate"... Prvo pitanje pre ispisivanja datuma na list hartije srebrne u susretu sa svojim najboljim prijateljem Dnevnikom, treba da glasi: A kakav je bio tvoj, moj, naš i vaš dan... Od 3 ponuđena odgovora, potrebno jeste štiklirati bar jedan... a posle i dati kraće objašnjenje i zašto je naš izbor baš takav... Onda sledi pitanje drugo na koje se odgovara sa da ili ne... I crvenim slovima ispisana jednostavno velika mudrost... I do kraja lista još nekoliko pitanja i praznih linija koje iščekuju odgovore... Prejednostavno za one koji pogode svojim prevođenjem samu srž ili suštinu tog hladnog i nerazumljivog jezika sveta... Lako je točiti čaše i nazdravljati u ime radosti i veselja, ali čik budite smeli da nazdravite i sa jednom recimo pesničkom tugom dugom... Jedan veliki svetitelj (zaštitnik putnika avionom) je rekao "da se sunce ne potčinjava američkim zakonima, zato svoje časovnike leti nije pomerao na letnje vreme, i život mu je tekao u skladu sa tim"... Kažu da deljenje nekih razmišljanja ili misli pa taman one bile i iluzorne, takođe dalje stvara još jedno novo razmišljanje ili iluziju i zar to nije sveto, preuzvišeno i nadasve lepo... Bolje biti sit, nego gladan... Bolje biti iskren, nego lažan... Pesnik mora biti usamljeno biće, inače nije pesnik po žudnji... Sa svakom novom godinom čovek je neizostavno i zreliji i pametniji... Pesnik bez svoje stvaralačke unutrašnje slobode nije u stanju da piše, kao uostalom ni da punim plućima diše... Kada neko u nešto ili nekog previše ili predugo veruje, onda je potpuno logičan sled događaja upravo takav da taj više neveruje ni u šta ili ni u koga... Nije greh izneveriti upravo onoga ko to i zaslužuje, ali isto tako jeste greh izneveriti onoga ko to ničim nije zaslužio... No, Pesnik isto tako jeste jedino privilegovano ljudsko biće, koje ukoliko to i poželi može sve svoje talente i višnje darove, da tako olako straći i u vodu baci, za uvek - od sebe ili iz sebe i odbaci... Pesnik jeste jedino živo biće koje ima upravo onoliko Života, koliko jeste u stanju svoje pesničke snage i imaginacije da smisli, izmisli i stvori... Pesnik je jedino besmrtno biće koje kad god to i poželi može da udostoji svoju bujnu maštu da se rascveta samo po svojoj ličnoj volji... Prošle su me i požude i želje i slutnje i smutnje, ali ljutnje i lutanja nikada me proći neće i baš u tome leži i počiva sav dar moje pesničke neizrecive i neizmerne Sreće... Sitnim koracima i pesmama sadašnjim neznatnim i malim, kao da krupnim i odvažnim koracima tek u najlepšem snu, gazim i koračam napred, korak dva ispred budućnosti svog svog raspoloživog slobodnog Vremena... "Čitav vidljivi svet samo je skladište slika i znakova kojima će mašta dati relativno mesto i vrednost; to je neka vrsta hrane koju mašta treba da svari i preobliči"-Bodler... Dučić: "-Inače, samo su ograničeni ljudi zadovoljni sobom i svojom sudbinom. Glup čovek smatra pametnog čoveka kao svoju karikaturu. Između starijeg čoveka i starije žene ne pravi se nikakvo prijateljstvo. On je njoj nepotreban, a ona njemu odvratna. Mnogo je manje ljubavi na svetu nego u literaturi; u jednom romanu ima više ljubavi nego u jednom velikom gradu"... Po Hesiodu prijateljstva su moguća samo između različitih ljudi... Znači - sličan se sličnom ne raduje... Po stoicima - mudrost je sama sebi dovoljna... "Pitagora je verovao da je fizička ljubav štetna za čoveka, jer ga zamara i skraćuje mu život. Pitagora je živeo 80 godina"... Kažu da su labudovi i paunovi najlepše, no najgluplje i najsujetnije ptice... Lagati, lagati pošteno i pobožno-Sv. Avgustin... "Vatra opeče kad se u nju dirne, ali ljubav oprži i izdaleka"... Teško je proniknuti u veliku ideju... Pazite šta kaže Dučić: "Velika prijateljstva, to su ovde već male ljubavi"... Herodot priča da u Egiptu ljudi tkaju platno kod kuće, a da su žene trgovci u čaršiji. Diodor iz Sicilije kaže da su u Egiptu ljudi potpuno robovi žena. Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, ali se najzad dadne, često za ceo život, sasvim drugačijem čoveku nego kakvog je zamišljala i želela. Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem. Retko koja žena visi o ruci čoveka koji je bio odista čovek njenog ukusa. Sjajni pisac Turgenjev je govorio gospođi Tolstoj kako je prestao da piše otkad je prestao da bude zaljubljen"... Najsavršenije tkanje i produkt unutrašnjih zbivanja jednog čoveka, moguće je raspozanti i spozanti upravo kroz lepotu svih njegovih izgovorenih reči, kao i po onom delu negde zabeleženih misli... Vera, uverenje, poverenje, poverljivost ili uverljivost moglo bi se upravo opisati kao onaj delić emocije, koji razbuđuje poverljivost u neverovatno podešene i lepo udešene parametre sadašnjih stvari i zbivanja, a što je pokatkad označeno na marginama kao jedno od čuda i čudesa, a čega drugog do svekolikog ljudskog ovozemaljskog trajanja, traganja i postojanja... "Svet je samo promena, a život je samo jedno mišljenje" - Demokrit... "Naskoro ćeš sve zaboraviti, i naskoro će te svi zaboraviti" - Marko Aurelije... Zmiju gladi, ispod nje se vadi... Ja samo pevam... pišem i dišem... a sve u pokušaju da neki svoj skriveni spisateljski izraz možda pronađem... I svaku tvoju plemenitu reč... dobru misao ili vrcavu ideju... zaliće i popišaće svojim unutrašnjim jedom... I znaj dok si među ljudima tako će ti vazda biti... Pljuvaće i pišaće po tebi... Najslađa optužba koja mi pade na pleća ovih dana i godina - jeste ta da navodno sve mrzim - pa me živo zanima - a koga to ili zašto mislite tako???... Provokatorski tipovi danas očito nisu u modi... Kad neko ne zna šta će sa vama, on će izmisliti sve ono što vi zaista niste, pa će pokušati svašta da vam prišije i tako đavo će ga znati dokle... Samo što mudrost uvek nadjačava i pobeđuje... Nikad surova snaga... Ponekad se ne uplašim dovoljno zluradih komenatar... pa ih treba još... Izvolite i dobro mi došli... Spas ili propast svakog od nas, skriva se i krije, u samim najvećim i nesaznajnim dubinama duše i srca, pa treba voditi računa - šta ćemo probuditi u sebi ovog divnog proleća što na rame kao lasta sleće... Nekada su postojale ugledne novine i listovi, pa imao čovek šta i da pročita... A danas nažalost nema više ništa... Ode ugled i pretvori se u žutu štampu... Muškarac koji ne podnosi alkohol jeste labav muškarac... U životu treba voleti, ali ne tako i toliko - da za to treba ginuti ili umirati... Da li će ove godine biti meda za ceđenje - ostaje da se vidi???... Pčele vredno pasu... No, tek je sve počelo i behar se zahuktao... 28-i mart 2013-e... Sneg nije oštetio behar naše kajsije... Pčele danas na osunčanom danu zujkaju i kupe šta im treba... Čim su one napolju znači da nije mnogo hladno, mada za moj ukus malo je posveže vani... Mislim da je ovo prkosno proleće nekako nezaustavljivo, pa taman bilo još kijameta i snega... Za razliku od jučerašnjeg dana - današnji prizor se može ravnjati sa pravim čudom... Dobro neko plavo jutro...

O, KAD BI PESNIK BILA JA...

Da!!!... neko reče bolje prećuti ono što te se ne tiče i ne dotiče... Ovo pravilo možda jedino u pisanju ne važi... "BOG ĆE ZA MENE OTVORITI VRATA KOJA NIKO OD LJUDI NEĆE MOĆI ZATVORITI"... Preuzeto sa stranice Nade... Misao reči i reč kao misao i večeras pomeraju granice čitalačke svesti... Nemoj otvoriti knjigu moga života na sredini i onda glumiti kao da me poznaješ... Za šetanje po snovima nisu nam potrebne ni cipele od zmijske kože, kao ni štikle... Po snovima jeste najlepše hodati bos... U sećanje prizivam ono divno sicilijansko morsko veče sa mirisom morskih plodova i najdivnijih muzikalnih tragova... Ostaje samo jedna istina: najjača jeste pesnička nacija... Nikad i ništa nije glupo, što Pesnik napiše... Ako je verovati da Boga ima, onda bi posve pravično bilo da svi naši dušmani u paklu brzo sagore... Pokatkad su pesničke reči kao laste, odlaze, pa dolaze i opet odlaze, dolaze i kao velike martovske vode nadolaze... Pesnik nikada ne bi smeo da izneveri Sveti Ideal svoje utvrđene poetičnosti... O, kako je izvanredno dobro, moći pisati i punim plućima disati opet i opet... Poezijom pesnik pogledom mnogo veselim, ali i setnim, predoseti i dobro oseti svu nametljivost neinteresantnih prilika i nesmestljivost beskrajnosti jednog velikog Svemira, kao i svu metiljavost istrošenih podbulih podočnjaka nekih očajnika, i tako sve istim redom i smerom, sa osmehom ili setom, svejedno... I tako bez nekog naročitog povoda, radost se neprimetno odmetne od mene u etar i ta poetična lepota i tako bez utvrđenog dnevnog reda, srce poezijom progoreva i svemu lošem odoleva i veselost neku neobičnu u biće lirskog subjekta doliva i harmonija se tako na hartiju preliva i Pesnik opet pesmom progovara, da sve manje ima smisla da odgovara ili ogovara, kao i da sa smutljivcima pregovara ili da recimo sebi trag zavara ili svoje srce vara... O, nemojte više nikad stati, reči carske, reči poetične, reči muzikalne, reči moje male... Veslajte vesele, plivajte radosne... Pijte u slavu plavih visina i čistina... Ustanite prkosne, žilave, nasmejane, odmorne i smerne... Plešite, pevajte, skačite... I kačite i kažite... Urlajte i vičite... jer ste poezija dična i odlična... dolična... lična... Zahvaljujući velikom nezaboravu uvek me nešto iznova opomene i podseti, a to je da u nekim ljudima ipak nema ni malo ljubavi... Čik recite da je nema u meni!!!... Pesnik u svom srcu čuva svetu reč vredniju i od suvog zlata... Leteli su zlatni ždralovi, vetrom juga nošeni, pesmom svoga srca vođeni, snagom svoje muzike za polet novi stvoreni, predelom svoga mora podržani, rečima svoga kliktaja iznova rođeni, za plavetnilo okom zakovani, energijom sunca obnovljeni i za prostrane visine nebeske i čiste stvoreni preporođeni... Pesnik počesto svojim dalekim predelima kroz novo ispisane stihove luta i na njihova daleka ostrva oslobođenog duha odluta, pa omalenim pokaldrmisanim ulicama zaluta, i mislima nekud na talasima plavim odpluta, a onda sleti, pa poleti i uzleti i opet sleti i na kraju pesmu veličanstvenu splete i u sonetni venac uplete... Vedrinom obojim prolećne noći i zabacim dizgine u jasno dugo toplo julsko leto, i preživim taj trenutak lebdenja u svaki otisak u pesku najfinijih tragova što tamo čeka i kao da kroz strofu tih nekoliko stihova more mesečinom okupano i suncem probuđeno, tek nekom svežinom i mene preobuče i onda me snagom svojih prirodnih lepota brusi kao kamen i tako ja zasijam kao dijamant na dnu morskog peska... Pržićemo radošću srca na vrelom sicilijanskom pesku boje penušavog šampanjca... Živeli... Lepim željama, mislima, energijama kao i rečima, već sada i ovde projektujemo i ubrzano stvaramo buduće dane najdivnijeg leta pred nama i u nama za svagda... Smejali smo se kao oduševljeni stubovi plavi, pravi, kameni i mali, ograničeni tek pokatkad onim tišinama i otromboljenim vrištanjem, dok je tu pred nama Etna prštala iskrama svoje poetičnosti i sećam se da mi se tada nije činilo kako je potres radosti osvežio umorne stare dane i okrenuo sve u stihove prevaziđenog sna i pred njim neke mnogo bolje žive jave u te julske otkačene dane... Samo Poete ovom prekrasnom zemljom teško hodaju, jer je premala za njihove velike korake, uzlete i zanose pesničke, pa zato večito lutaju i lete kosmičkim beskrajem kao pčele ili iskre svetle... Uz Poeziju najlepše protiče Vreme... a u srcu svome krijem Poeziju dugu, drugu kao tugu... Poleću reči bistre u sazvučje plavetnog horizonta i radost mesečevog sjaja punoće iskri pučinom jonskom i stihovi srećno sa srca sleću i svetlost poskakuje vrhovima davno prošlih okamenjenih dana... I nekako početkom leta, prošetam kofere nove do južnih obala Sicilije i azurnog toplog osunčanog Jonskog mora... Na davno pitanje koje sebi postavljamo i koje glasi: A šta to doista u Kosmosu i postoji???... Odgovor je samo jedan, jednostavan i on glasi: Poezija... Ne trpim: naređenja, savete, daveže, laveže, ali jako poštujem padeže... "Simbolizam teži sjedinjenju muzike i pesme. Mnoge su simbolističke pesme komponovane. Poslušajte kompoziciju Kloda Debisija nastalu na stihove Malarmeove pesme faunovo popodne"... "Stvari života izgledaju mi odveć neodređeno da bih ih voleo, smatram da živim samo kad pišem stihove, međutim, dosađujem se jer ne radim, a sa druge strane ne radim, jer se dosađujem! Gde je izlaz?"-Malarme... A kad mandolina ispod terase "La Riva" zasvira, sa uprtim pogledom na plavu pučinu sicilijanskog jonskog mora milog i kakva divna julska noć od koje i Etna ima da se lavom puši, i pesnik će sa svojom srodnom dušom da se uz dinamit stihova druži i da sve oko sebe sruši... "Gospa Nola zaista nije cicijašila, ali nije odobravala piće. - To je tačno. Ja sam bivao u njenoj kući. Nikada nikakvo piće nije okusila. I gostu se samo u maloj flašici donosilo... Ali ako nije pila, dobro je jela. Onim jakim, zdravim zubima oguli batak odjednom, i nekako sa zadovoljstvom pusti kost da zvekne u tanjiru. Kad svrši ručak, vodu pije iz "bokalčeta", malo manjeg nego što nekima stoji na umivaoniku... Znam i to da posle ručka nikada nije spavala. Slaže pasians, igra domine, čita novine, ili neku "staru" knjigu, što je značilo knjigu priča ili pesama iz njenog rodnog kraja. Pa ostavi sve, zatvori oči i pevuši. Ukućani su pričali: kad počne da pevuši, možeš doći i vikati da kuća gori, ona ne čuje i ne odgovara" - Isidora Sekulić... "Milsim da slika treba da bude dopadljiva, vesela i lepa... da, lepa! Ima dovoljno ružnih stvari u životu i nije potrebno stvarati nove" - Renoar"... "Moram priznati, postao sam neučtiv. Vidiš, ja sam i pijan. Obično se jedanput mesečno ovako napijem. Kad sam pijan, postajem neučtiv i krajnje drzak. Za mene je tada sve sitnica! Preduzimam najteže operacije i vršim ih odlično; crtam najšire planove budućnosti; i tada sam sebi izgledam kao osobenjak i verujem da donosim čovečanstvu veliku korist... veliku! A u isto vreme imam svoj vlastiti filozofski sistem, i tada mi se svi vi, braćo moja, činite kao bubice, kao mikrobi"-Čehov... Neki ljudi vazda ostanu u pogrešnom dobu... "Stvari teku, a ja se držim izvan njih"... Zlatno pravilo kaže i nalaže: dobro se čuvajte malih podlih krtica iz vlastitih redova... A sutra prizivam još jedan sunčev zrak svevišnjeg Atona... Nesvrstani su upravo oni koji niti laskaju sami sebi, niti laskaju drugima... Isto je i sa lajkovima... Čovek ne sme da olabavi u postavljanju svojih kamenih principa... "Čak i zdravlje i pamet kupuju se ili održavaju novcem, naročito u našem vremenu"-J. Dučić... "Srbin ima prirodnu tendenciju da sve svoje velike ljude ili poubija ili unizi, i da ih zatim opeva u svom desetercu kao heroje svoje nacije, i najzad proglasi svetiteljima svoje crkve"-Jovan Dučić... Mudra reč jeste najdelotvorniji utešitelj... Naše nedoumice i nedorečenosti iščileće upravo onda kada nestanu sva slova i reči... Ukoliko patnje dolaze upravo od suviška, onda je krajnje vreme da se zaglibimo u još jedan deficit... Veličina jedne prirode počiva u njenoj moći ćutanja... Od svega na svetu ipak je najviše proganjana filozofija... Naš život mora biti upravo onaj pravilno opisani krug u čijem centru ćemo biti upravo mi... Nesrećni smo i onda kada nam vlastite Ideje postanu superiornije od realnih mogućnosti... Ja sam slabo ljudsko biće upravo iz razloga što su svi moji ciljevi nejasni i mutni... A kada centralizujemo svoje dobre namere i najlepše želje, možda osetimo istinske čari ljudske sreće... "Ali je još strašnija kriza jednog karaktera, u kojoj se čovek oseti nepouzdan u samog sebe. Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas; ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini"-Jovan Dučić... Jedino se sa Vama mogu apsolutno složiti po tvrdnji da u sredini između dve krajnosti (kao što su mržnja i preziranje) upravo sapostoji živuća ravnodušnost, koja je mirna i neizmenljiva odveć i doista... Verujte da unutar sebe ipak posedujete ogromno i neprocenljivo duhovno blago i ako već morate da ukradete i nešto posudite, uzmite to od samoga sebe... Pre nego što postavite sebi pitanje: ko je moj neprijatelj??? - proverite dobro da već sami sebi niste dovoljno napakostili i tako neprijatelj sami sebi već postali... Najveći mudrac ovoga sveta, jeste upravo ono ljudsko biće koje nikad i ničim ne naudi prevashodno sam sebi... I kao što rekoste i nagovestiste, zaista u današnji dan ne bi smelo, a ni trebalo više svoju misao udubljivati, jer time bi samo pojačali današnju naročitost... A ako ćemo iskreno - tamo neke naročitosti nije ni bilo...Vi kažete: "Svaka je filozofija tužna"... A ja vas uverevam, da je lično razmišljanje ipak potanka izgubljena sreća... Nema ništa sažetije i lepše - nego kad sve u jednu dobru pesmu stane... pa se sve tako lepo kaže... pokaže i dokaže... Pa se tu i neki skriveni smisao pronađe... Suština neka nađe... A čovek koji sluša ipak nekako u životu snađe... Šporet je neizostavno najbolji prijatelj svake žene, jer na njega može uvek da se osloni, a plus greje... Zašto je važno da dišemo... Pa zato što bez vazduha nema života... Ja ne pripadam ni jednom od ponuđenih svetova, al zato imam svoj mali svet... i u njega prosto nema prostora više ni za koga... niti postoji čudo da se prostor malo proširi... To parče svog malog sveta - ne dam ni za šta na ovom svetu...

РАБА БОЖЈА ЕВГЕНИЈА...

На стрмој падини Твоје душе 

синоћ сам похранила кости 

незнаног јунака и тако 

постала баш ја тај 

осамљени крајпуташ 

без белега што му време 

обриса сва слова са 

надгробне камене плоче...

И синоћ сам у сну примила 

ново монашко име и сада ме 

можеш тражити заборавом 

као благородну Евгенију 

у Христу Богу благоверну слушкињу 

што у храму на пламен 

кандила пази и нигде ногом 

без благослова више не гази...

А у келији мојој скромној 

опроштајне молитве ехо 

одзвања па разабирам 

жито од кукоља 

отварајући духовни поглед 

ка небеском светлу и 

пребирајући у тишини 

бројанице потонула у 

Божје Царство радовања 

од нечујности ове тише 

док пишем 

волећи Христа све више... 

ŽIVOT KAO HIR, PIR I VIR...

Obilazila sam možda jednom oko nečijeg srca sedam dana kao oko jerihonskih zidina koje nisu obrušene ni zvucima najlepših zlatnih truba... Ali više neću!!!... 

Tamo gde nema ljubavi i mira - nije tvoje mesto, slatka sestro... Pravi put se obično pronađe u prvoj polovini života... a u drugoj polovini života sve postane: tumaranje, lutanje i batrganje u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na časovniku... Žensko srce, doduše ne svako, veoma često postane kraljicom divljine i neke nepremostive tišine... Nije dovoljno biti odlučan i hrabar u mislima samo...U životu nije sve samo hir... i vir... ostaje malo mesta i za jedan dobar pir... Poezija jeste ona besmrtna boginja Univerzuma, koja najlepše pesme i stihove u zvezdana sazvežđa i kola često sakrije i duž nebeskoga svoda ih kao najsvetlucaviju šatru razapne, da pod njom dokone glave te svetleće Iskre vazda u beskrajni nedogled broje... "Uspešan ratnik jeste prosečan čovek sa laserom kao fokus" - Brus Li... U meni živi žena sa hiljadu mana... u meni hiljadu ratnika ratuje... samuje... Pokatkad mora nastupiti i onaj prvi put kada se sve dobro dobrim vratiti i uzvratiti baš kao da treba i negde u Vasioni mora... Pa, zaista više ne mora!!!... Pokatkad se od prošlosti može mnogo bolje živeti nego od recimo sadašnjosti... I da Kofučije jeste u pravu zašto menjati moj karakter kad je ionako preuzvišen... Bio čovek sa velikim ciljem ili bez cilja, na kraju svih krajeva čeka ga ono jedno i neizbežno - smrt... "I u mraku katkad nikne divan cvet"... Koliko toga čuvam na policama svojim... isečke iz novina... sve te brošure... knjige... ispisane sveske... koliko sitnica koje imaju važnosti samo za mene... nikome nisam odškrinula vrata tog svog sveta... nikoga nema da me nasledi... a što bi neko čuvao ono što sam ja čuvala sve ove decinije... a koliko sam se samo vezala za ovo čuvanje... i šta će biti sa svim tim meni dragim stvarima kada mene jednom nestane - kad me više ne bude... ko će zaviriti u sveske moje... "Ko shvata jake, taj od njih je jači"... "Smejem se bez osmeha, život je ružna navika"... Oni što me ne žale, ili me lažno žale neka me i prežale... Pokatkad je samo jedna reč dovoljna da nekoga ili izdigne ili srože u našim očima... Lutanje tim pre dobija na važnosti, kao i na snažnosti, tim pre što shvatimo da je besciljnost i nemogućnost pronalaženja samoga sebe ipak nedostižno i nepostizno, pa čemu onda lutanje, nenalaženje i nesnalaženje???... Sve što se usiljeno stvara nema niti može imati umetničku lepotu izraza i iskaza... Da bi doista bili veliki neophodno jeste svakako posedovanje one doze otmenosti... Pri izricanju ili iskazivanju recimo jedne vulgarnosti verovatno se mora biti sto procentno i iskren... Najgrublji nasrtaji ili napadi pokatkad samo jesu ono drugo naličje medalje prelaskavih tobožnjih uvažavanja ili priznanja... A kada me reč opet kao čoveka zdrobi ili zaboli, možda opet znaću da to hor opakih tako vazda na ovom svetu i zbori... U svom tom kruženju reč se počesto suzi i tako krene da se na sve oko sebe i tuži, no i vremenom se i ruži i opet kruži, ali gotovo nikad da i skuži... Cilj gotovo svakog plemenitog i uzvišenog cilja jeste razotkrivanje one besciljnosti dušmanske i klete... U niskosti jedne isprazne rečenice, kao da ima sve više onog nekog opruženog ljudskog bola i sve tu kao da jeste prekopano jadom i neuhvatljive su te potrošene skladnosti bez boje i zvuka, kad nad horizontom nema svanuća... Srećem povazdan lepe tuđe misli, ali ne mogu sa njima nikako da se složim... Ako većina ovoživotnih i ovovekovnih vrednosti i dalje počiva na nekoj vrsti vere ili poverenja, onda isto tako osiromašenje vere i izlizanost poverenja, više ne može da nadomesti tu nepremostivu provaliju... Potrošio se onaj najfiniji deo moje unutrašnjosti... Ostala je samo prašina... I tek po koje zrno pustinjskog peska... Reč je teže naučiti napisati, nego izgovoriti... Bespomoćnost je postalo moje sasvim prirodno stanje, sa kojim sam se tako odlično srodila, u pejzaž nemoći stopila i izvrsno uklopila... Dobila sam kritiku i ukor - da mnogo pišem i izbacujem na "zidić"... pa "neću" više... sad moram da mirujem i opet ćutim... O, Meseče najlepša kristalna kuglo... (nedovršen stih)... To što je osetno i primetno neko čudno naelektrisanje među ljudima ovih dana nije uopšte čudno... Sutra u 10 sati i 27 minuta počinje pun Mesec... Ipak to malo utiče na neke... Kakvo ti je srce - takve su ti i misli... Opasno je plesti niti, jer šta kad se pokidaju???... Svu svoju snagu i svakidašnju inaspiraciju nalazim i pronalazim u istini... Otuda je crpim i u sebe usisavam... Ko sunđer upijam... Istinom živim i dišem... Istinom se odevam i svoje biće prepokrivam... Sa istonom hodim... Istinom ronim... istinom izranjam... I sve tako dok postojim... Čovek koji govori istinu ne treba da se mnogo sekira što mu drugi ne veruju... Čisto zbog sebe i svoje savesti - treba da živi srećno i lepo... Radosno... Možda mu nekad neko i poveruje, ali to ne treba da bude zanimanje onoga ko zbori istinu...

Dostojevski: "Sem blagosti, kod njega su mi se dopali i neki njegovi, neki put originalni, pogledi na izvesna još vrlo sporna pitanja iz savremenog života... - Dragi prijatelju, sve to počinje da postaje tako interesantno, da ti predlažem... - Evo šta ću vam reći obema - produžih ja: - ako na svetu ima išta gadno, gadan sam ja, a sve ostalo je divno!... - Lizo, tebe čovek baš ne može da razume!... Hteo sam dugo da pričam, ali se stidim što sam i ovoliko pričao. Ne može se sve izraziti rečima, neke stvari bolje je ne pričati. Eto, dosta sam rekao, pa ipak niste shvatili... Da, sumoran sam, neprekidno se povlačim u sebe. Često želim da se uklonim iz društva. Možda ću i činiti dobro ljudima, ali često ne vidim ni najmanjeg razloga da im činim dobra. I ljudi nisu baš tako divni da bi bilo potrebno brinuti se toliko o njima. Zašto oni ne priđu pravo i otvoreno, i zašto baš ja prvi moram da im se namećem? O tome sam sebi postavljao pitanja. Ja sam blagodarno biće i dokazao sam to već sa 100 gluposti... Ne, ja neću razbiti nos. Ja imam karaktera i uz obazrivost mogu sve da naučim. Kad je čovek uvek uporan, uvek budnoga oka, i uvek smišljen i sračunat, i kad neumorno radi, i trči, zar je moguće zamisliti da ne stekne najzad toliko znanja da svakoga dana zaradi bar 20 kopejaka?..."...

АДА НЕГРИ, песма НЕИЗРЕЧЕНЕ РЕЧИ, превод са италијанског З. Н. 

Речи које уста никад нису изрекла, 

ради самилости, ради поноса, или ради 

страха, које је на усне натерало само 

тамно лудило и које је ту прибила нека 

јача воља; 

речи не звука, него куцаја, помешане 

крвљу што бије, са пљувачком којом се 

напаја ћутање, са живим месом што пати, 

са срцем што јако туче; 

имају, у дубини, где се мрке скупљају 

(а ко их није хтео да каже, у себи ће 

их увек слушати) неку непомичност 

привиђења угашених лица и слепих 

зеница. 

О чедо, са затвореним уснама, твоје ћутање 

над делом тебе, који је био угушен, слично 

је леденом обвоју на рани, која зјапи. 

О чедо, које више не зове чежња, које 

више не буди љубав! ---Бог ти је 

дозначивао само један сат за реч, 

коју ниси изрекло, а сад ти унутра 

виче. 

Шћућури се постранце, прогутај плач, 

заогрни се сенком. Касно је сада за 

твоју тишину. Ти си већ код вечног 

прага, где је ћутање свето.