ИСТО АЛИ ДРУГАЧИЈЕ...

Језеро Заовине... моје и наше... увек је исто... али и другачије... То је питање и дилема, услед које ме и вечерас несаница гони и тера...

Мноштва лепоте језера Заовине, напунише се очи моје, видела душе моје... Сећам се лепоте заласка жуте сунчане лопте, иза језерске капије... О радости тајне и неизрециве лепоте, што ми срце запоседа... Када бих могла да објасним речима лавиринт око језера Заовине, скован од среће и ситних корака, што у разбојима плету живот око језера... Када бих могла песму једну да испевам о језеру Заовине, гласом гласним, напевом јасним... да дозовем све јунаке и хајдуке, да стихове моје разнесу кроз ноћ, кроз тарске шуме, кроз кањон реке Дрине, кроз јутра, кроз планету, кроз снове, пред људе који још видели нису - језеро Заовине, увек исто, али другачије...

Како се пресијава мирна и зелена језерска вода... То заборавити или избрисати из памћења, просто је немогуће... Јутра крај језера нису илузија, већ почетак лепоте надземаљске, због које се никада нису покајали сви они што су је упознали, због које нису заплакали, ни зажалили, они који су храбри били доћи овде, заувек бити и остати...

Непрестана река људи, језди ка обали језера, ка предивној грађевини пријатних космичких сила и енергија... Језеро чува чуваре своје... Мудрост са неба неопходна је људима... Читање књига крај језера, тако прија... Овде су некако другачији дани иако исти, али другачији... Оно што је високо, тако је близу... Све је достижно... Истина је да ме ништа не може спречити, осим смрти, да сањам...

Књиге нове и старе читам... Неке и по више пута отварам, по ко зна који пут ишчитавам... Све далеко, сада блиско је... све тајанствено, сада оку видљиво је, као сјај најблиставије звезде... Памћење овог и оваквог језера, увек је исто, али другачије...

У ноћи, језеро је покривено дубоким ћутањем, па помислим да је тромо, глуво, немо, мртво... Језеро корак по корак, тоне у дубоку ноћ, у којој нема одјека... Најдивнији снови, сањају се крај језера, пред освит зоре и пред рађање новог дана... дана истог, али другачијег...

Желим да ухватим сваки тренутак крај језера, па чак и оне тренутке који су неухватљиви... Желим да сваки глас чујем, глас планине и фруле пастира... Желим да са сваког лица поскидам лажне маске... Желим одговоре на упорно постављена питања... на питања која још нико ни поставио није... Желим да испишем хиљаде страница и напишем кљигу о свелепоти једног језера - језера Заовине, у мирној планинској луци...

Срећа... јер језеро је под сунцем мога плавог неба - исто, али другачије... Опраштам онима који наносе рану... Моја срећа окарактерисана као срећа или несрећа, апсолутно је безначајна... па не треба се у многоме замарати и смарати тиме... јер песнику сваком, па и мени која тежим песник бити... уистину је не важно све то... Важно је крај језера бити... о његовој свелепоти причати и против заборава сведочити...