У каквом то свакодневном унутрашњем стању и свету, доживљавам причу, песму, реч и ништа? Чему се опирем, од чега избављам и ослобађам, у шта верујем? Има ли зла и насиља у том унутрашњем стању и свету? Ако га има, одакле су дошли заједно у новогодишњем пакетићу - зло и насиље? Је ли могуће да постоје? Реч и ништа...
Мора да је у питању нешто сасвим, сасвим друго. Нешто много, много финије. Нешто маштовитије и креативније. Рецимо нешто што нас оплемењује. Реч и ништа...
Размишљам, али ни размишљање није од неке велике помоћи, бар не сада, у овоме часу. Чудо свакако није. У томе се још једино слажу мој ум и срце моје. Шта то може бити? Да ли је то нешто променљиво и склоно усавршавању или не? Да ли је живо или мртво? Да ли је напредно или назадно? Да ли га знам или не знам? Да ли је занимљиво или досадно? Да није лудо? Да ли је крупно или ситно? Реч и ништа...
Музика није. Ходам даље. Није ни сан. Је ли јава? Настављам ход по мукама. Ход по жици. Је ли заиста могуће да, иако непрестано питам, само питам и даље лутам, скитам? Реч и ништа...
Чудна неверица прожима моје биће. Доживљај сумње видим снажан на залеђеном хоризонту. Мој лични доживљај. Моја лична запажања, опажања. Моје мисли. Моја осећања. Да ли сам објективна? Можда, субјективна? Да ли сам доследна својим умишљеним идеалима? Реч и ништа...
Звучи необично, зар не? Помешана осећања. Корачам у спором ритму. Одлазим у ноћ црну која ме безочно гута. На столу остаје топла супа. Реч и ништа...
Нема коментара:
Постави коментар