Да моја конзервирана слабашна душица, не би пала у дубоко униније, латим се окамењене писаљке старе... Привучем себи књигу омиљену... Знате, ону Његошеву лажни цар ''Шћепан Мали''... Тамо лепо, а надасве мудро, Велики Његош каже: ''...најљепше је држ језик за зубе''... Прелепо и премудро звуче речи те, Златног Његоша... Само, што ја ни овога пута не издржах... Преломи се пусти језик, па загрми ко време у (не)време... Знам, згромићеш ме ти!!!... Опет пуче гром... Баш тада правда згроми (не)правду... Баш тада шупља прича породи песму празну... Баш тада мудровање слепо пожеле да окује слободу... Баш тада хвалисање лудо, замагли духовну искру снажну... Баш тада од радости полетеше ко сиви тићи соколићи, све ране љуте, ране живе... Баш тада кишне капи, ућуткаше реку суза... Баш тада срећа туђа, окова немогуће снове... Баш тада и никад више, све се само у прашину сурва... Стоп!!!... ''У писању штеде се ријечи''... Времена су кризна и клизна...
Нема коментара:
Постави коментар