ДА, АЛИ КОЈЕ СУ ТО РЕЧИ?...

Живот је и музике, и поезија, и реч и река... Живот је све... Живот је тренутак и трептај, у коме треба бирати праве речи, добре речи, лепе речи... Речи од изузетног виталног значаја... Да, али које су то речи?...

Те и такве речи, би требале... Ма, свакако би морале... Да имају неки дубљи и високи егзистенцијални смисао. Требале би да поседују и имају своје биће... Своје велико ЈА... Своје огромно ЈА, па ЈА...

Око таквих речи водиће се жучне искричаве расправе међу форумашима, блогерашима и сличнима... Око таквих речи, мали кућни пауци, исплешће своје најдивније густе мрежице... Око таквих речи, кршиће се сва могућа и немогућа права, слободе и правила... Само и једино из таквих речи, извлачиће се узвишенији смисао, велика сврха, добра порука, права поука... 

Такве речи биће апсолутно све, само не изузетак. Према таквим речима, ама баш свако и скоро сви, имаће свој мали неприкосновени, али прећутни став. Такве речи биће у жижи свих дневних, спољно политичких и унутрашњих естрадних збивања. Такве речи мењаће се непрестано и биће - час тамо, час вамо... час горе, час доле... час десно, час лево...

Такве речи покушаће да према свима буду приближно исте и чисте. Такве речи тежиће да понесу што већу одговорност, да буду строго поверљиве, слепо верне и строго одане, без поговорно послушне и мучно покорне... Шта још?... Такве речи пожелеће да буду од што већег значаја и важности. Екстремно ће стремити да на својим плећима понесу што битнију информацију и насушну свеопшту хуману преокупацију...

А такве речи да ли ће бити тешко схватити и разумети?... Такве речи изнад свега енегричне, неангажоване, уметнички слободне... Речи, речи, речи!!!... Да, али које су то речи?...

Таквим речима неизоставно треба тежити, стремити високо до неба, без бојазни да се може и пасти... Такве речи треба да су вечно динамичне, стално у покрету, у облаку...  Такве речи треба да су и грандиозне, свима доступне, у најбољој могућој мери упућене и топло препоручене, од срца зна се... 

Такве речи треба да су  у слатки инат, баш ту и ту, да искричавим бљеском пркосе, да се живахно опиру и одупиру, без љутње и мржње осмехују... Једино, те и такве речи јесу ваистину лепе и одишу тим најдивнијим бојама небеских мириса... Једино такве речи, носе у себи прегршт различитих импресија, најпрефињенијих осећања и најдивнијих музичких мелодија...

Као и на почетку... Питам се опет и на крају... Да, али које су то речи?... То још нисам одгонетнула... А да ли ћу?... Ма, ко то зна?... Бојим, се нико!... Да ли ико... Овде... Ишта зна?!...