Ако ти једног лепог дана, једног осунчаног сата, једне тамне ноћи... (Бес)мислу ако ти само доскочим... Ако се предомислим, па те тако ''докусурим'' и ''докрајчим''... Али онако уметнички и креативно лепо, без проливања ''крви''...
Ти знаш (бес)мислу, да ја нисам од оних ''крвожедних'' и ''крволочних''... Мада морам ти признати, међу њима сам све ове минуте цевтала и расла... У (бес)мислу некако истрајавала... Да, да...
Чаршија опет потеже ''случај'', који сам поносно закопала у земљу црну, да више никад не изникне... Лепо је, шетати ''опраним'' улицама твојим... Лепо је сетити се свега тога... Немој, чудно да ме гледаш...
''Умирем'' благо речено, не од досаде, већ од (бес)мисленог смисла и смисленог (бес)мисла... Опет ћеш рећи, да сам загазила у ''ратничку'' вештину (бес)потребног филозофирања... Чаршијо моја, одувек сам волела да филозофирам...
Немој да се смејеш, јер ти то неће много помоћи... Ти знаш да сам ''љута'' од филозофије пуке... Чудна је то живуљка, када човека спопадне, па не зна, човек, како да је стресе са свиленог ревера... Све је у реду... Само нека је здравља, што мање ''изборних'' крађа и свађа...
Немој ме опет ''мучити'' и на мене се срдити... Ти си мој вешто смишљени (бес)мислени пријатељ и добар покушај за неки бољи трик... Ја то много поштујем... Али, то ничему не води...
Нема коментара:
Постави коментар