Никољданске пахуље прве... Једна за другом... Забелеше се, над селом малим... Мале беле врцаве искре... Све беличасто... Падају на Никољданско јутро... Лепрша то нежно снежно паперје меко... Добро је то... Зима на прагу...
Истрчала сам да усликам ту изненадну појаву... Требају ми, најновије фотографије... Превише се ових дана, давим у неким давно начињеним сликама... Синула ми идеја да у наставку приче... Поделим са свима вама, једну причу, насталу те далеке зиме 1987/88... Тада као и сада, гледала сам кроз прозор кухиње... Напољу је и тада, као и сада, падао снег... Данас само сипи, а тада је сипао снег... Било га је у изобиљу... Тада сам почела онако само од себе, да рецитујем, тј. изговарам речи овог свог дечјег састава... Мислим да је од тада и све почело... Нисам ништа записивала.. Али како је то почело да се ниже и ниже, решила сам да ипак све прибележим... Урадила сам и сачувала ту причу... Мама и сестра су ме тада слушале... Била сам им смешна...
Ево приче... Њен наслов гласи: ''ПОВЕДИ НАС У НАЈЛЕПШИ КУТАК ЦЕЛОГА СВЕТА БЕЛА ЗИМО''...
Завеји нам снежне све стазе и путељке. Разгрни све велике сметове. Упозори мећаву да не веје, да се не игра. Разгрни све шуме, сметове и доведи нам Деда Мраза са коњима и санкама као из бајке. Позови га да што пре дође и да не оклева, јер га ми са великим нестрпљењем очекујемо. Опомени га да поклоне спреми и да још мало снега подари нама. Реци му ако нас не буде, да се не љути и да нас чека, јер ми идемо у свет вечитог снега и леда.
Поведи нас у најлепши кутак целога света бела зимо. Прво ћемо да свратимо у чаробне дворце, да видимо малу принцезу, најлепши зимски дар. Пођимо даље скупа сви, јер у чаробни свет хоћемо ми. Препреке све и свако зло, савладаћемо заједно сви. Наставићемо даље. Пред нама је нови чаробни свет, бела зимо. Упознај нас са твојим тако необичним светом, као што смо и ми тебе. Откриј нам сваки нови кутак.
Бела зима нас уведе у једну велику продавницу. Ми куписмо дарове за сву децу света. Сетили смо се деце која умиру од глади, која пате и која просе. Купили смо све за њих. Сетили смо се и оних који имају нешто, а нешто не. За наше маме, баке, тетке, ујне, купили смо прстен од иња и минђуше од сребрних пахуљица. Нисмо ни тате, деке, тече, ујке, заборавили. Њима смо купили табакеру од великих дијаманата званих леденице. Пошто смо се задржали, кренули смо даље.
Бела зима нас је повела даље. Све што смо се више приближавали граду вечитог снега и леда, доживљавали смо све лепше и лепше доживљаје. Водила нас је све даље и даље. Успут смо срели старицу Мећаву, девојчицу Иње и најзад смо се сусрели са Снегуљицом. Снегуљица нас је ставила у кочије, које су вукли јелени са сребрним роговима. Она нас је повела у најлепши кутак света.
Ушли смо у замак необичног сјаја. Пред нас је изашла краљица природе и довела нас је у једну кулу. Причала нам је о постанку света, о природи, о годишњим добима, о свему што нас је интересовало. Краљица природа нам је подарила још неколико дарова. Пошли смо најближим путем да стигнемо пред Деда Мраза. Стигли смо. Деда Мраз је већ стигао. Дали смо му дарове да однесе деци целога света. Рекли смо му још једном да позове белу зиму да нас одведе све. Сву децу целога света, да виде најлепши кутак на овом свету. Деда Мраз је отишао и обећао да ће испунити наше жеље.
Санке Деда Мраза замакоше иза шума, иза брда, идући нашим путем, у најлепши кутак да испуни наша обећања и да успут подели дарове свој деци света. Дарове које смо им ми донели из најлепшег кутка.
Дођи опет бела зимо. Одведи нас у најлепши кутак света. Усрећи сву децу на овоме свету. Да нема сиромашне ни богате деце. Желим да сви будемо исти и једнако усрећени. Да све заједно делимо, сваку несрећу и свако зло.
Сада, тј. данас, после 24 године, делује можда још смешније... Али ето, тада је, једно дете од 12 година тако размишљало...
Нема коментара:
Постави коментар