Ја као по некој уклетој навици, морам увек да будем ''прва'', па тако и овога пута. Желим да објавим помрачење пре званичног помрачења... Не помрачење Месеца, већ помрачење мога блога. Беше то, као неки сан, у коме се вечито питам - да ли се двоумим, премишљам или колебам? Да ли сам у дилеми шта купити, одабрати, скувати, прочитати?...
Док сањам тај нимало пријатан сан, бацам летимичан поглед на прашњаву полицу са старим књигама. На дохват руке прва ми долази једна танка књижица, једноставних пожутелих корица. Тврде су те корице, као тврда кора хлеба. Наслов те књижице не звучи баш једноставно, па нећу ни рећи о којој је књизи слово. У том сну Месец се помрачи пре предвиђеног званичног помрачења. Немам довољно слова да дочарам ту васионску реткост, тај небески феномен. Беше то тешка ноћ обојена музиком равних тонова. Атмосфера беше типична за петак вече. Могла сам у сну да опипам сву ту количину алкохолног испарења. Оштар задах снажан попут торнада, ширио се кроз помрачену ноћ...
Комична ситуација над нашим селом и мојим сном. Из димњака поче да избија густ дим. Ноћ је мирисала на сагорела букова дрва. Права домаћа атмосфера. Топлина разливена подједнако по свим одајама и тајним ходницима. Ноћ се полако краде и отима, али никако да утекне. Јуре је, а она бежи...
Ноћ наговештава долазак сабласне зоре беле. Биће то још један спор и досадан дан. Леден и хладан, са пригушеним осећајем за здрав хумор. Историја настанка овог кратког сна, знана је само затвореном кругу људи. Довољно је за крај рећи, да је сан настао на граници између петка и суботе, у најдивнијој празничној атмосфери, при брзини повољног јужног ветра, јачине од само 3 метра у секунди...
Нема коментара:
Постави коментар