Спознаја свога срца, страховито тешка ствар, о којој треба подробно размислити и непресатно размишљати... Некада давно, пријатељска птица, је слетела на грану трешњине промрзле гранчице, јер то беше у зимско доба... Била је мој једини савезник... Много чему ме је научила и упозоравала... Али ја је нисам слушала и послушала... Наишли су ловци... Смакли су са гране моју пријатељску птицу... А да нису... Ко зна, шта би било, кад би било?...
Тада ми је онако у поверењу, шапнула и баш ме по срцу ''прејако'' ошинула... Рекла ми је да су особине неке личности много важне за наше напредовање у животу и раду... Много важније од самог знања и звања... Шта ћу?... Знам, нисам била умиљато јагње... За сваку искрслу проблематичну искру, видим само свој лични удео, своје многобројне пропусте, своје властите грешке...
Добро сам схватила где сам грешила и погрешила, мада још увек грешим... Па и поред те горке спознаје, ништа се није брзо расплело... Само ме у инат још више саплело... Можда нисам нашла искру снаге да се мењам и променим... Нисам је нашла, јер нико је не оставља на путу, да се тек тако олако узме и зграби...
Ја нисам довољно виспрена, да на прави начин тумачим - а шта то, кроз све то, неко жели баш мени лично да поручи или препоручи?... Шта је то што у унутрашњој спознаји свога срца, треба да мењам и измењам?... Има ли на тржишту, баш тих резервних делова, који мени фале?... Има ли добровољних давалаца и донатора, који би ишчупали из себе свој исправни део, да га пресадим, у свој покварени апарат?...
У сваком слову грешим... А шта то треба још да спознам?... Још срамоте... Још (бес)мисла... Још суровости... Још прикривене доброте... Још чудесних суноврата...
Храбра нисам... Једино покушавам трпети и све отрпети... ''Тако, већ никако!''...
Нема коментара:
Постави коментар