Тачно пре 7 месеци, 11-ог маја у нашу авлију, ушетало је мало штене. Моја прва радосница Стаси, одмах му је наденула име. Зове се Џони. И друга радосница Јана, заволела је Џонија, иако је тада имала тек годину дана. Убрзо смо направили и дрвену кућицу. Од милоште почели смо га звати Џоника Бомбоника...
Тражили смо дуго где је најподесније место за Џонијеву кућицу. Неколико пута смо селили његову малу дрвену вилу. На крају смо ипак одлучили да је најлепше да живи ту крај лешника. Из беле кофице пије воду, а у љубичастој чинији добија домаћу храну. Кад нестане хране, у помоћ прискоче протеинске гранулице...
Колико је мирољубива, ова наша мала куца, најбоље сведочи податак да сву своју добијену храну, несебично подели са мачкама луталицама и птицама. Читаво мало јато врабаца, долети и сакупи се око његове кофице и љубичасте чиније. Он само посматра и пусти мирно да се маце и врапци нахране. Сврати му и по нека куца...
Као и свако куче и наш Џони воли мало да исплази језик. Нама то буде смешно и симпатично, никако подругљиво...
Кад је дошло топло жарко лето, Џони је потражио дебелу `ладовину. Уме да ужива. Биће велики хедониста кад порасте...
Воли Џоника Бомбоника и да се сунча. Тада поносно истиче и свима показује своју величанствену сенку...
Овде беше још мали и уплашен. Бојажљив, стидљив...
На осунчаном дану је блистао и од радости сијао. Сунце је умело да га баш ошамути...
Његове очи су посебна прича. Треба их само добро осмотрити...
У својој авлији је апсолутни шампион. Права звезда на домаћем терену. Пушта све да ушетају и није агресиван. На почетку смо мислили да не уме ни да залаје. Али касније, пропевао је, тј. залајао наш Џони, али без уједања...
Има и он своје тренутке када се покуњи, на зеленој травици, сагне лепу главицу, своју малу паметницу и нешто дубоко размишља...
Не воли много да се фотографише, што овде и показује. Окрене главу и леђа, и настави своје мисли да збраја...
Досађују ми лети највише мушице. Са њима се немилосрдно обрачунава. Маше репом и гризе опасно...
Овде је загледан већ негде много даље. Уме он да одлута далеко, али се брзо враћа на земљу...
Опет досадне мушице нападају, а Џони их само гледа. Следећег лета, свечано обећавам - купићу ти Џони ''пецу'' да се лакше браниш од мушица и досадних летећих инсеката...
Ретки минути који су апсолутно само његови...
Овде смишља, планира, машта, сања...
Ваљушка се по трави...
Сустигне и њега умор, па мало клоне. Душом би да мало дане, да одане...
Грли мали цветић и сања широм отворених очију...
Опет отпор и велико НЕ, фото - апарату. Знам Џони, извини досадна сам и умем да претерам...
Тек се пробудио, после дугог топлог летњег сна, па зверка наоколо...
Гладан Џони у акцији...
Кад потрчи свој почасни круг, онда је просто неухватљив...
Енергичан и брз. Стално у покрету и трку...
Воли да заигра фудбал. Воли да скаче по блатњавим барицама...
Маше репићем...
Коначно, пристаје на прву фото - графију и то у блату, не слутећи да ће завршити на мом блогу...
Овде поносно чува улаз у наш подрум, боље од катанца...
Исто...
Овде у трку и то уз брдо...
Стање мировања...
Нешто њушка и тражи око стабла наше дуње...
Украо је само на час играчке мојих радосница - црвену лопатицу и плаву мотичицу. Воли и он да се само мало поигра, али безазлено. После игре врати уредно све туђе играчке...
Чува и наше кишне олуке...
Био је љути противник ове биљке. Чим је мама засадила ову нову биљку, Џони се постарао да је у кратком могућем року ишчупа и тако заувек искорени из наше авлије. Зашто му се није допала, нама је остало непознато. Али ја верујем његовом префињеном чулу њуха. Ко зна зашто је то добро...
Нема коментара:
Постави коментар