ЦАКЛИ СЕ СВЕ К`О СТАКЛО...

Цакли се све к`о стакло... Дан и ноћ, ноћ и дан... Дођох да исцедим још које слово... Плаћам превисок цех и због тога падам у смех... Бистра чорба од целера, спава у тањиру...  Нема кашике, да би се нахранила... Одлучила је стога да гладује...

Све моје целине, развејане тражим... Разбијене су некада давно...Не жалим, озбиљно вам кажем... Цене на пијаци расту... Немам више времена, да целивам, ни центиметар унапред испијеног добра... 

Цепаницом ме неко удари по глави... То су они што воле много да цепидлаче... Чујем њихово шеретско церекање... Весели неки људи... Шта ако мени ни до смеха ни до весеља није?... Што да ми и буде?... Нема разлога... Досадне су те празничне церемоније... 

Када сам била дете, значиле су ми много... Сада, више не... Постала сам саможива циција... Како то да дете или човек, постане све оно што никад пожелео није?... Шта се то деси?...

Опет тупи ударац, само овога пута у цеваницу... Опет се церите... Ако, ако... Само тако... Стегла зима и то она цича зима... Грозничава... Можда бих сада, запалила једну цигарету... Повукла један дим... Али, то је немогуће... То је била, само моја мрачна прошлост... 

Данас је прича сасвим другачија... Данас бих се рецимо од радости напила, у духу новогодишњих празника... Али, ни то није могуће... Више не подносим алкохол, тако олако као у мрачној прошлости... Одвикла сам се од свега лошег и отровног... Успешно... 

Сада сам 1001 % ''чиста''... ''здрава''... ''нормална''... Ударац црвеном циглом у главу... Не боли ме ништа... Цигла је и онако била шупља... А глава?... Глава беше препуна...  

Корачам кораком у ритму цик-цак... тик-так... То је мој једини циљ... Циљ мога живота... Знам, опет сам промашила... Цинично, зар не?... 

Одлазим на тренутак... Само да поспем мало цимета по скуваном сутлијашу... Како дивно мирише сутлијаш... 

Зар је важно што сам циник?... Зар је важно што имам лошу циркулацију?... Зар је важно што ми је свака ципелица тесна и што сам понекад '''бесна''?... Зар је важно што баш у огромној мери користим туђе цитате?... Зар је важно што више нисам цивилизована?... Зар је важно што не умем бити слаткоречива?... Зар је важно што не умем да узвратим на туђа умилна ''цмакања''?...

Цокћете зубићима... Да и ја... Најрађе бих обула ону тешку цокулу, па некога ''дрмнула'' у ногу... Шалим се... Завијају вам црева... Знам, `оће то...  

Изашла сам, само на час у авлију... Цртам цртеже по снегу... Ништа посебно... Уцрвах се од црвљиве маште... Цупкам у месту... Цуњам и зверам наоколо... Кад уђем у кућу, почастићу своју малу маленкост, салатом од цвекле... 

Са славине цури капо по кап, воде... То ме некад нервирало... А сада, не... Чаробан је то неки тупи удар и звук... Све вазе су празне... Недостаје пролећно цвеће... Како би тада све имало своју пуноћу, мирис и боју... 

Џони дрема и цвокоће у својој малој кућици... Сетила сам се... Фали ми песма малих цврчака... Дан се брзо угасио... Тако је утихнула и песма малих птица... 

Све тоне у сан... у празну ноћ... без дна... Сутра је нови дан... Само да издржим и слова ставим под кључ... Не би требало више да се пише... Цакли се све к`о стакло...