Кад би људи имали по два срца... Где би нам био крај?... Мислим, да тада краја не би ни било... Пажљиво ослушкујем... Претворила сам се у срце... Само једно...
Сву своју пажњу, усмеравам у том правцу... У правцу срца... Само је оно унутар њега вредно пажње... Налазим рој пчела, које су облепиле воском моје срце... Балзамовале су га...
Шта још налазим тамо?... Приметила сам сунчеве пеге... Пегаво моје срце... Перфектно запева као птица певачица...
Тамо свакодневно, одјекују звуци и речи, једне те исте песме... То је најслађа поезија света, која служи за осветљење срца... Пише стихове, док седи обучено у пиџаму...
Понекад задрхти, као пиктија... Тада му кажем, да је много пиктијасто... Када је у топ форми, тада уме да упути много питања... У малим халапљивим гутљајима, пита се, пита...
Због неких лоших планова заплаче, али то је увек кратког даха... Убрзо, испланира нешто треће... Ту су скривене читаве плантаже, платонских мисли и плавичастих боја... Много воли боје - живахне и радосне...
По срцу се мом ухвати често и по мало плесни... Побуђави срце моје... Тамо плиме и осеке туку... Деси се и по који олујни нагли кишни пљусак... Тада срце моје, изгуби све оне дивне боје...
То моје једно и једино срце, побратим је са речним камењем... Под тим утиском, очврсне... Постане камено... Јако... Стамено...
Могла бих још много на ову тему... Кажу, баш кад би могли много, најбоље је повући ручну и заковати у месту... Стати...
Кад ово једно срце може овако и оволико, колико би тек могла два срца, која кад би имали?... Али, немамо и нећемо ни имати...
Зато, треба очувати и добро чувати, ово једно једино поверено нам срце... Када оно стане и престане да куцка, крај је неизбежан... Тежак...
Нема коментара:
Постави коментар