Сваким новим постом - објавом, покушавам кроз Танталову муку, као нешто да напишем и кажем. По коју реч да прозборим, проговорим. Онако за своју малу душу. Покушавам нешто да дочарам. Можда и некога да очарам, мада ми то није био ни циљ ни намера. Трудим се, али сваки мој мали труд бива узалудан. Како да изазовем добре позитивне ефекте, да унесем бар мало ведрине у ово децембарско сивило и таму што ме стеже?...
Тако и ја, као и сви око мене, волим да се сетим и присетим детињства. Тако настају приче оне животне. Свако на свој начин пише и прича. Свако на свој мали начин, по свом таленту, а неоспорно је да га већина и има, причу испреда о свом малом свету, свом омаленом царству...
Важно је ово блогерско штиво. Готово од пресудне важности. Помаже у разумевању неких ситуација. Помаже у сагледавању могућих и немогућих догађаја и доживљаја. Добре намере су одмах лако уочљиве, када има добрих намера. Тада је и утицај огроман. Приметна је та вишеструка битност и значајност. Такви постови - објаве, лепе се за душу сами од себе, већ на прво слово, још од наслова или фотографије, попут четинарске смоле. Док их ишчитавам, себе дубоко преиспитујем и самоопомињем... Нису ово само обичне шећерне водице, лако питке и слатке... Мада, некада у доколици требају итекако, као хлеб насушни. Има ту нечег добро дозираног, одмереног, умереног. Једном речју речено - лековитог. Има и разочараности и љутње, беса и псовке, али није замерити. Људи смо и све је то људски...
Биће све добро, само до оног тренутка, док све то једном и изненада, не прерасте у оно подмукло и негативно, у оно злурадо и злонамерно. Срдачност и добродошлица треба да су присутни, видљиви и читљиви. Таквим постовима - објавама, дивим се до неба. Обожавам их! Плашим се оних што воле да ударе децу прутићем по прстима. То не одобравам и оштро оповргавам. Не волим ни оне што лукаво намигују и оне што воле да подмећу другоме ногу, оне што другима копају јаме и јаруге украј пута. Желим да верујем, али још увек не умем и не могу - да су баш ови и овакви - права неприродна реткост.
Увек се питам и питаћу се док год дишем и постојим - откуда толико зло, завист и мржња међу људима? Само нека ми нико не каже, да то у свом животу, бар једном, на својој властитој кожи није осетио и искусио! Ко ту коме смета и због чега? Мене ово не само да забрињава. Мене све то скупа ужасава, дотле чак да ме паралише! Болно, зар не?
Желим шестаром и белом школском кредом да исцртам правилан кружни закључак, али ми не полази за руком. Креда пукла, а шестар клецнуо. И цртање мог умишљеног кружног закључка, моје креативне сањарске уобразиље, завршило се великим неуспехом. Другог, трећег и тако редом и тако даље, покушаја неће ни бити... Не волим да по хиљаду пута трошим снагу на исте ствари, које су могле испасти много финије, а испале су како су испале. Рекла бих - све то беше траљаво...
Осмех на уснама није више ни залеђен. Осмех, па шта је то? Чему осмех? Зар данас није боље, него што је то било јуче? Штавише, опет је мој клавир раштимован. Само је мој мир нарушен. Опет само мени не штима све како треба. Опет сам само ја незадовољна. Моје трице, моје кучине. Нису то туђе бриге и шта се то кога тиче?...
Да ли ће ме спасити то велико ништавило? Без резерве верујем да хоће! Можда верујем нагло и импулсивно, брзоплето, али верујем. Већ сам то показала и доказала у безброј постова - објава до сада, тим својим малим луцидним ироничним изразом и исказом. Бесмислено нема шта да се више ту дода...
Неподобна киша отеже и затеже. Нити пада, нити не пада. Тобоже у најави је временске прогнозе. Чујем звуке акустичне гитаре. Фали ми музика. Моја музика. Брига ме да ли је другима по вољи! Долазе до мене звуци, у неком фином ритму. Када ми исеку струју и све жице, шта друго могу него да умишљам и замишљам, како тамо негде на неком радио апарату, свира добра музика. Пакосну негативну слику, терам звуцима баш тог умишљеног звука гитаре.
Није лако, када иза сваког прозора и угла, вребају заједљиве и лукаве очи вукова. Има ли разлога за бојазан? О чему је реч - тешко разазнајем. Неки људи су добро забрављени и закључани. Неће више сметати, ни штету наносити...
Смешно, симпатично, ружно или тужно - сада је тотално ван сваке људске здраве свести и памети. Ту више нема логике. Ничег нема. Можда само мало, моје мале креативне сањарске уобразиље...
Нема коментара:
Постави коментар