Бљесак ретких птица у тмини, док пљескају бадемастим крилима... Воле да слете, на најлепше дрвене столетне балконе, поређане у низу, к`о балерине мале... Тада зацвркућу најдивније балалајке старе... Надлете високо, све препреке, замке и барикаде... Очас посла, свој цвркут, претачу у живописне басне и слике тако јасне...
Баш је лепо бити ретка птица... Седети на грани, која је већ подрезана, а не пасти са ње... Кљуцати по трави и цвећу, а притом све време бити на туђем нишану... Умивати перје у прљавим барицама и мутним потоцима, а при томе остати релативно чистих ногавица... Хватати инсекте у лету, и то оне најкрупније и најдосадније... Бесконачно крилима махати као лепезом... Бескрајно летети...
Беспрекорно своје гнездо бранити од свега и свију... Беспоговорно шумом скитати и лутати, јер то није без циља... Бешумно и вазда весело, скакутати са гране на грану... Безазлено, безопасно и безазорно, а надасве безбедно, на струјним жицама стајати и посматрати околину... То обично раде мале ласте... Ластавице драге...
У птицама никад нема злобе... Безопасне су 100 %... Бар ове ситне и мале... Вешто беже и добро бирају, где да слете... То су мали летећи бисери... Њихово око је бистро... Битне су те бистрооке птице мале... Благо ретке птице, вама... Благотоврна је песма ваша... Што човек не може да постане птица?...
Кажу ми тада ретке птице, да је само један човек постао птица... Живео је некада давно... У почетку то беше човек, као и сваки други човек... Беше омален, сналажљив, храбар, снажан и неустрашив... Имао је дар речи... Прелазио је мноштво разноразних прошлих, будућих и садашњих путељака...
Пошто су били махом сви погрешни и кривудави, решио је, схватио и одлучио, да он изнад свега жели да постане мала обична, али ретка птица... Јер, нико као птица, на целом свету, не воли своју природну слободу и радосну песму...
Тада ретка птица добија своја несаломива крила... Тада лети и лепетом својих крила, штити природу од лоших утицаја... Таквим својим летом, надлеће све невоље и недаће... Вешто узмиче и ка небу се примиче... Затим, задобије и дар музике, па пусти кап свог цвркута, да се стопи и сроди са нетакнутом природном свелепотом...
Једном су оковали и заробили ту ретку птицу... Од тада, па све до данас, више нико није видео ту птицу... Њу више није било могуће приметити и наћи... Остала је само њена песма, попут еха да одзвања шумом... Могли су је чути само они што залазе у шуме... Могли су препознати једино њену милозвучну мелодију... Видети ретку птицу, е то, заиста, нису могли...
Она живи негде у некој далекој неприступачној шуми, што даље од тешке цивилизације, која се устремила да искорени баш такве ретке птице... Та птица бори се у тајности, грчевито, силовито и јако... Ма само тако...
Нема коментара:
Постави коментар