ХОД ВРЕМЕНА...

Засукала сам рукаве, чило стала за судоперу и опрала хрпу прљавих тањира и масних чаша... Збијам шалу на свој рачун, као и увек... 

Не желим да стајем на жуљ онима, што су вештим речима наоружани до зуба... Звиждућем и слушам радио... 

Ход времена повољно пролази, а зима са доста снега не долази... Вунене чарапе не скидам са ногу... Не говорим течно... Штуцам при ходу... 

Не разумети приређену шалу, више није страшно... Сунце излази и залази, у то више нема сумње... Водити унапред изгубљен спор, е то је страшно смешно... 

Ослушкујем пажљиво ласкаве реченице... Не желим да се опијем до самозаборава... Све што падне с` неба, некако се зарије у моја нежна ребра... 

У пар речи, описати ход времена, исто је што и игра речима... Расипам снагу, расипам речи, расипам осећаје... Растављам се на делове и комаде... Опет сам у раскораку са овим ходом неумитног времена... Тешка работа...  

Нисам се још ни расанила, а већ причам много... Стежем и давим људе око себе, као ружа пузавица бетонску ограду... Прекид филма у глави... 

Ход времена пречишћава рачуне од погрешних мишљења... Добро памћење, никад ми није пало на памет... Ход времена пише стихове и слика графите, свуда...