Први зимски дан... Брбљају џивџани песму прву јутарњу, зимску... По авлијским браздама и трави, просуло се снежно омалено зимско бреме... Није тешко...
Залеђено лишће, оно преостало, по гранама на изглед беживотним, но ипак живо... Бризнути у снег к`о у плач, јер стигла је зима... Брисати очи од снега и бринути брижно о Б(р)ЛОГУ, који је прекрио бели снег...
Снег дотиче и моје осетљиве бронхије, па кашљуцам к`о будала... Кажу да је данас најкраћи дан... Баш лепо, желим добро да га утрошим и по неким словом зачиним... Нећу га поклонити будзашто...
Снежна бујица бучно излеће... Булазним много, као и сваке зиме, када у мени изненадно проговори и букне снежна лавина словних знакова... Доручковала сам бунике, па није ни чудо... Последица свега тога, јесте ово преголемо снежно бунцање...
Ово бунтовно бунило што ме к`о бура ломи, ал` не саломи... Буран неки снежни темперамент... Бусам се у прса, које снежни бронхитис сада ломи...
Узмима снежни бусен и правим грудву снежну... Витлам буздованом изнад снежних брегова... Изгубила сам копас или како се то још каже - бусолу...
Зима је стигла... Па нека је... Више ме обрадује него јесен, јер за само 90-ак дана, доћи ће ПРОЛЕЋЕ... Све сам ближе и ближе, мом омиљеном годишњем добу...
Одлазим да брундам негде далеко, и да оштрим нокте брусом... У дубоки зимски сан, где је најлакше сањати ПРОЛЕЋЕ и прве ласте...
Нема коментара:
Постави коментар