Питам се, питам се - да л` је све ово тешко знати, или мене и даље само зла коб прати??? Питам се, питам се... Смем ли да се питам???... Хвала!!! Значи смем!?...
Тема - злочинац и кажњеник. Џелат и његова малена жртва... Злочинци и кажњеници. Џелати и њихове мале жртвице. Мучи ме ова тема. Не могу, па да ме и са муком терају да мрзим злочинца, док са друге стране и то без терања, не могу, а да не саосећам са жртвама. Са свим жртвама, дужним и (не)дужним жртвама...
Опет сам по ко зна који пут разапета. Питам се кад би све те жртве могле да проговоре, шта би нам казале. Не могу више да нагађам и погађам, да предвиђам. Једном сам помислила да би жртве рекле да све пустимо, да никога не дирамо, да ћутимо и трпимо...
Кад ме ''изазове'' на црту, коју не смем ни у лудилу прећи, бол, туђи, али и сопствени, потече као нека река слова из мене... Почнем не баш весело стих. Почнем овако:
Крваве су наше руке, нема браћо чистих међ` лажима. Чинили смо зло тешко у име назови љубави, мира и слободе. Нећу такву злу утеху, злу коб и лажну срећу. Ковали смо речи тешке, к`о ексере у туђе рањиве душе, маљем челичним, па ко преживи ужасе и јаде, нека збори ако сме и уме, ако воли. Сломили смо неустрашиве будале. Убили смо последње парче раскомадане наде. Угушили смо тај пркос и храброст што се копрца. Ко се побунио? Нико! По нека наивна уметничка залутала овчица. Прљаве губице треба послати у луднице, међу злочинце и убице. Нема чистих. Сви су криви, а највише они што нису сада ни мртви ни живи. Уплашени да кажу што се никако не сме. Ма, умишљени фантазери, преварени, преко живог блата преведени, заведени. Тако је, а све и да није или јесте. Богме, није тако, а неће ни бити. Враћали смо гором мером. Чинили смо само оно што треба, што се себи не жели, а другом неће да смета. Уништити, сатрти, самлети, ућуткати, заплашити, поломити, сломити. Па зар не видесте многоокати, да сте у свему успешно успели. Ког ђавола јоште тражите! Јесам одвратна и грозничаво грозна. Такву ме учини, сазда и начини спори проток немогуће брзог времена и информација. Немојте ме преправљати, а ни поправљати, већ ме препарирајте још увек живу и криву. Једино тако као препарирана шумска дивља звер, умем ваљано да служим и трајем... Па ме метните у неку задимљену ловачку кафану, као трофеј, да још пијане очи, уживају у мом препарираном крзну и дотераној кожи...
Рекох, није почело баш весело. Зато волим ћутање... Да се вратим теми. Злочинац може до бесвести негирати кривицу и прати своје руке најфинијим сапуном. Нико није крив док се не докаже супротно, па имало или немало доказа, сведока итд... Жртве па све да су и умислиле да су жртве, у вечном починку, ћутаће преголемом тугом, негде горе у свемиру...
Нема коментара:
Постави коментар