ХИПНОТИСАНЕ МИСЛИ...

Моје једноставне, просте мисли, хипнотисала мени драга музика... Место птичјег грипа, зарадила сам дубоко хипнотисане мисли... Тако сам се олако, са налакираним и премазаним ноктима, лаком црвене боје, олако полакомила... 

Стопила сам се и утопила у масивну хипнотисану гомилу... Тек под рефлектором свеопште хипнозе, тих невидљивих громада од хипнотизера, почела сам некако другачије, да посматрам тај чаробни свет око себе... Хипнотисани свет моћне мислеће гомиле...

Као да ме добра вила, ударила чаробним штапићем по глави... Хипнотисане мисли навиру, извиру, а ја им не знам порекло... Мораћу да прекинем то чудесно општење... Идем да оперем нагомилану гомилу суђа - судова... 

Потом се још хипнотисаније враћам на омиљену ми сцену... Када се вратим и свратим у то своје матично омиљено позориштанце, настављамо управо тамо где смо и стали, застали... Као да никад нисмо ништа ни престали...

Када сам се прикључила и бојажљиво придружила тој хипнотисаној гомили, нешто сам и лепо научила... Научила сам да глумим... Тако сам постала глумица... Као и свака глумица на почетку своје каријере, имала сам огромну трему, од које сам обавезно заборављала добро увежбан и кобајаги спремљен текст... 

Ни позоришни шаптачи, више ми нису били од нарочите помоћи.... Ослабљеног и оштећеног слуха, нисам више била у прилици да било шта чујем, од тог силног дошаптавања... Још једном, беше то моја лоша глума и лоше одиграна улога... 

Решила сам тада одлучно... Повукла сам се са мрачне сцене... То је била моја неопозива одлука, коју сам гласно изјавила, при чистој свести и здравој памети... 

Отишла сам у илегалу... Тамо сам постала неко друго лице... Променила сам апсолутно све... Видела сам да све могу бити, али глумица више никад...

Збогом, хипнотисане мисли моје, наше, ваше, домаће, стране, туђе... Одлазим једино тамо где има простора, да оваква глумица, једино преживи, од мноштва старе славе и најдивнијих чаробних успомена из прошлости, не тако  давне...