Друштво ми праве, позитивна ћакнута лица... Спадам у ону категорију људи, који нису богзна шта, ућарили у истом том друштву... Ћаскам са свима, иако ми до ћаскања није, али само кад ми се ћефне...
Волим ћевапе са доста исецканог црног лука, украј тањира... Волим перле од ћилибара...
Љубоморно чувам, у једном кутку, најдивније ћилиме од чисте вуне, изаткане на дрвеном разбоју... Моја бака их је вредно ткала...
Имам незгодну ћуд... Глава ми често пукне, к`о ћуп... Да, ја сам веома ћудљива... Имам свој мали ћумез...
У природу обично понесем џак ћумура, да заложим роштиљ... Од свих грађевина у природи, највише се дивим дрвеним ћупријама, оним преко планинских потока, што се разлежу...
Омиљена животиња ми је ћурка... Волим када се бакином авлијом, разлеже мелодија њиховог дивног мелодичног ћурликања...
Не знам зашто, али увек испаднем тврдоглава к`о ћускија... Не тако... Испаднем глупа к`о ћускија... Волим да скувам ћуфтета... Уз њих некако најлепше, пристају скуване макароне...
Често улетим везаних очију у неки ћорсокак, али се брзо тргнем, опасуљим и одатле мрднем...
Волим да ћутим... Волим ћутање... Све ћутке посматрам, пишем и бележим... Можда некоме затреба и помогне... Ћутљивост је кажу - велика врлина...
Нема коментара:
Постави коментар