Мали Смешко Белићу... Нова година, срећна је и лепа, само у речима, готово сваке новоиспеване новогодишње песме... На тако мало простора, нигде више среће и лепоте... Све слаткасто, к`о најлепше слатко од чоколадних снова... Жеље најлепше, просуте по белој снежној стази...
Реци бар једну нову радосну реч, мали Смешко Белићу... Јави и објави речи што радосно плешу, а да то није само најчешће изговорено - Срећна Нова година!!!... Можда је и то све, када ничег нема...
Мали Смешко Белићу, питаш ме где сам?... А што је на крају крајева, битно, где сам?... Где си ти био све ове прохујале године?... Дођеш само у зиму, а ми живимо и у неке друге дане...
Опет ме питаш, мали Смешко Белићу, што се не јавим понекад?... Ти бар знаш, да се ја слабо коме волим јављати... Коме да се јавим?... Како да се јавим, када поред мене промичу личности без лица...
Све ти то, мали Смешко Белићу, личи и звучи као да причам са духовима, што баш и не волим... Од маскираних лица опасно цвикам и тада само могу у колору да се сликам...
Мали Смешко Белићу, почео је музикални маскенбал... Први утисак - никад боља музика... Идем да слушам... Тражим тамо и проналазим само и искључиво - инспирацију... Случајно, као што пронађох и ову твоју лепу слику, међу опраним памучним крпама, које узех да посложим... Тако усликах тебе малог Смешка Белића...
Нема коментара:
Постави коментар