Атом један мислећи, исцедих, споро, доста тешко... Ту једну малу искру, сада свима смешну... Само једну малу мрву, случајно, истресох, с` прозора мог високог облакодера... Пала је доле, на главу, пролазнику неком љутом... Смрвила се тако мрва мала... Постала је флека бледа и нема... Готово неприметна...
Сјурила сам трчећим кораком, доле низ степенице, да нађем бар траг, од мрве мале... Нашла сам једну тачкицу, таман толику, да од ње направим лептир машницу...
Док музика у доколици, одјури у дан неки нови, остаде на тацни `место ситних колача и даље да чучи, да ме мучи, атом један мислећи... Упорна једна мала искра... Та својеглава мала мрва...
Кад пођох на починак, помислих, како ће атом један мислећи, остати до сутра да чека... Али, не!... Преварих се горко, наивно и слатко... Атом један мислећи, скочи, па ме целе ноћи несаницом стаде прогањати...
Да бих некако стала на пут, атому једном мислећем, почех са њим у сагласју да сањарим и сањам... А кад ме изнервира и кад претера тај, атом један мислећи... Зграбила сам први тупи предмет крај ноћног асталића, на четири ногарића... Треснух га тако силовито јако... Распрши се атом један мислећи, к`о разбијено стакло...
Кад сам се одморила добро, узех сутрадан метлицу и покупих остатке, стаклене прашине... Тако све ђутуре, избацих из себе... вани...
Нема коментара:
Постави коментар