Пожелех да пишем - колико страши ме страх, кад оно испаде да страши ме Хогар страшни... Изненадно ме ударише по глави, признајем не баш мекој, тешко решиве укрштене речи...
Далеке визије кишне, лију низ зидове. Замагљене олупине времена зјапе по авлији. Глуво неко доба. Пардон, нисам рекла - глупо неко доба! Пустите ме да пишем. Пардон, пустите ме да и ја нешто кажем! Част више не може да одбрани слободу. Шта је слобода?... Зидам високе бедеме од камена најтврђег, да оградим своју малу слободу...
Како се одупирем насиљу и опсади, уходама, шпијунима?... Где да ставим зарез, а где тачку?.. А речи?... Речи су изгубиле ред и поредак. Изгубиле су сваки смисао. Гуши ме тама. Гуши ме бесмисао. Иштем светла да растерам таму најцрњу, да је некако одагнам и већ једном отерам. Мој микро видик потамњује ноћ. Да бар једна звезда вечерас сине над овом уклетом земљом, у небеским чистим дубинама, у висинама, над хоризонтом...
Некад давно док сам ходала по глибу и блату, по прашини и камењу, остављала сам иза себе мале трагове. Сада су их прекрили вечити ледени брегови. Ја их више не видим. Не могу их наћи. Ишчезли су неочекивано, попут речне магле, сви моји мали трагови. Постали су невидљиви, безимени и безлични. Више их никада нећу наћи. Не могу их наћи. То ме и страши и плаши...
Немам посебан суд о томе и томе... Немам, скоро па никакав суд. Не могу да судим. Нећу! Не желим да судим! Пред очима ми искричаво исијавају живе слике живих људи, живих лица, ликова... Наилазим на потешкоће приликом савладавања тог неразумљивог градива. Сада жалим што бар један разред нисам понављала...
Хронични замор више није умор. Није ни напор. Шта је? Коров, кукољ!... Доћи ће до другог тоталног помрачења Месеца ове године. Па шта!... Месец ће и пре свега тога, и за време тог догађаја, а и након свега тога, наставити несметано да вечито и бесмртно кружи по својој добро утабаној и уцртаној путањи. А човек?... Човек помрачене или не помрачене душе и свести - настаће, живеће и нестаће за само један мали кратки трептај... Сунце и Месец, трајаће и кружиће кроз бескрајне васионе. А човек?... Једино ће човек бити биће заробљено у један мали кратки трептај, у један мали непоновљиви трен...
Грубо различитим речима и именима, зовемо и вабимо, једне те исте ствари, појаве и догађаје, које се тако тврдоглаво и поносно понављају. Врло упечатљива необична збиља, са мало речи, али вешто упакованих, добро спакованих. Зидови досаде и свакодневне сиве монотоније, оковали су и ограничили слободу. Свега има, само птица нема, да изусте те љупке умилне гласе, те дивне звуке. Сунце чисте среће, топлине и јарке светлости, тешко се пробија кроз оловне облаке, кроз гвоздене завесе, кроз челичне решетке...
Како је страшан и огроман страх. Страх о коме не смеш да причаш, а камо ли да пишеш. Страх који те стихијски полагано дроби, меље и убија. Страх који не знаш како да зауставиш. Страх који не видиш, али који осећаш живо. Страх који се поиграва са свима и то без престанка. Страх који нас вреба. Страх услед кога полагано, али сигурно све дубље тонемо и пропадамо. Страх који нас сатера у малу мишију рупу. Страх који нас дотера до самога дувара. Страх који страши и плаши.
Страши ме страх... Страши ме Хогар страшни...
Нема коментара:
Постави коментар