Чудну неку игру игра живот са нама. Невидљиву неку паучинасту мрежу плете живот око нас и ''милосрдно'' баца по нама. Деца се играју, а људи се поигравају са нама. Пошто су велики људи, саставни делићи наших малих живота, онда то дође некако на исто. Дакле, чудну неку игру играју људи са нама... Мора да их то толико увесељава, радује, забавља... Јер, да није тако, они се више не би играли и поигравали са нама... Питам се, шта ће бити када понестане играчака, игре и игара? Кад понестане главних и споредних актера? Кад свега нестане, једног лепог сунчаног дана?... Ко ће тада играти ту чудну игру, то чудно поигравање плесати, тај чудан плес волети, тај чудан ритам распознавати, ту чудну музику слушати?...
А време?... Какво је ово време?... Каква су ово времена?... Јутрос сам прочитала да су ''зла времена''... Јесу ли, заиста?!... Мене и не брине, па све и да јесу. Ако, нека су... Како рече песник, у једном од мноштва својих стихова: ''...За мене је већ касно...''. Ко је крив за овај мој искрени излив нежности?.... Па зна се! Крива су ''зла времена''...
Нема коментара:
Постави коментар