Васкрс – нај, најрадоснији хришћански празник. Село моје једно једино и најлепше на свету – Вишесава. Дочека ме дедина убехарала крушка јерибасма и највише брдо иза кога се сваког јутра помаља Сунце над Бајином Баштом – Кик. По авлији просуо се жути маслачак, зелена коприва што уме љуто да жацне и ожари, реуму да излечи. Ту су и петровци или беле раде – никако да се усагласимо око тачног назива тог пролећног цвећа. Бака пустила стадо оваца по авлији да шеће. Узоране баште, засејане њиве на све стране. Све уредно и чисто. Бели божур запупио и још процветао није, али ускоро ће. Цветови нарциса беле и жуте боје већ пролазе полако и суше се. Тиграсто-сива бела мачка зелених очију лежи и посматра ме право у очи. Гледам је и нечујно се дивим том лукавом и препреденом створу. Раскокодакале се коке, кљуцају и чепркају земљу. Ту је један поносни петао што полако гега с ноге на ногу. Пчеле окупирале жуте цветове маслачка баш ту по ливади код дедине магазе и чардака, близу старе куће, подрума и пекаре. Крећемо на брдо. Хоћемо преко брда, тамо иза. Гусеница црна са жутим пегама полако низ суву травку мили. Кукурек на сваком кораку. Једна празна пужева кућица у трави скрита стоји. Бршљан загрлио висока стабла дрвећа. Далеководи зује и пуцкетају. Струја путује и преноси се на даљину. Са брда поносно пратимо низводни ток реке Дрине и уочавамо још више колико је кривудава и крива. Пролазимо подно дедине Дуге њиве. Исечене букве крај пута прашњавог стоје и чекају свој утовар на тракторе бучне и камионе. Из сувог лишћа изникла и васкрсла зелена трава. Павита и острига обгрлила беле танке брезе па имам утиска да их све јаче стеже. Гле чуда – једна оморика стоји сама сред листопадне шуме и дрвећа. Уцветала дивља купина. Испод брда Кик – дедина њива звана – Блажина њива. Убусило дивље зеље. Први извор – Бумбарева вода. Приметна и по нека љубичица бела и плава. Други извор – Језерац, што га обновише житељи села и засеока, фамилија са презименима – Симић, Дамњановић, Гајић, Петровић, Обрадовић, Прокић, Лукић... Над Језерцетом пар вискоких топола под облаком стоје. Уцветале и јагоде шумске. Крај пута под једним стаблом четинара мравињак, вредна колонија на Сунце измилела и пожртвовано ради, сваки дан један те исти посао. На сред пута једна бара препуна пуноглаваца. Трочасовна шетња кроз шуму преко планине. Поред пута разнобојно и шаролико цвеће мирише. Папрат, маховина и зелена трава. Гледам и посматрам ливаде зелене и шуму олисталу о пролећу. Ветар пирка. Сунце греје. Све светло, олистало и васкрсло. Све слави светло Христово васкрсење. Светло Христово васкрсење обасјава све и прожима сву твар. Све блиста и све се радује и кличе: ''ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ... РАДОСТ ДОНЕСЕ!''. Шуми лишће зелено са грана. Лептири бели, наранџасти и црни са по неком шаром на крилима нежним. Песма гугутке одзвања брдом. Лете вране. Певају птице певачице. Два извора свеже планинске воде – Бумбарев извор и Језерац. Шуми шума богата стаблима букве, јасике, брезе, багрема, јошике, дивље трешње, јасена, тополе, храста, цера, граба. Има и четинара – смреке, бор и – тек једна примећена оморика. Ливаде са младом тек озеленелом травом. Церје и тамо иза све према брду Јелину. Мајка ми прича како некада беше на Церју. Ту се одржаваше вашари сваког 14-ог маја на Јеремијевдан. Беше то велико народно славље. На Церју сваке недеље неизоставно скупљаше се млади чобани и ту са собом догонише стада белих оваца. Тако беше сваке недеље преко 500 оваца на Церју. Свака кућа на Церје изгонила је у испашу најмање 30 оваца. Чобанице из Дакића посматрале су са брда Кика сва та дешавања и окупљање из Блажине њиве. И они са придолске стране Кика посматрали су збивање на Церју. Неки храбрији момци чобани одлазили су да траже девојке на Церју. Обавезно се чула песма и свирка. Беше музике и кола. Биле су то игранке за незаборав. Свирци свираше и на хармоници. Беше то средином 60-их па све до почетка 70-их година 20-ог века. А потом како се народ нечујно и бојажљиво повлачио, расељавао у неке питомије крајеве ближе главне џаде и како су млади одлазили са села у град, хармоника и песма свирала полако је утихнула и замукла. Све стало и престало. Данас на Васкрс 2011-е све бивше зелене ливаде и пашњаци питоми равни, зарасли у коров, остригу, павиту, бршљан. Неки делови пошумили се сами од себе па тако никле нове брезове шуме. Како је све било лепо пре, некада давно у прошлости која прође и за брег зађе. Беше пре много народа, деце. Много се орало и сејало. Данас ова пустош постаде дом дивљих звери, а ловцима постаде место за оснивање ловачког дома тамо преко брда у Ђорђевићима и још једно ново богато ловиште. Кажу да баш ових дана пед Васкрс дивље свиње или јазавци навалише па немилосрдно изровише својим њушкама ливаде и њиве, и тако учинише штету на Дугој њиви. Ветрић благи тихо пирка, а младо лишће поиграва. Зелени се сваки гај, брег и до. По која птица у високом лету, па не умем да разазнам о којој врсти птице је реч. Плава удаљена брда, у даљини све светлија и све плавља. Зелена брда у близини, а све даље и све више од модро плавих брда, пређу у светло плава далека брда. Трава покрива по који комад стене и камена. На Церју гроб мојих прадедова Благојевић Недељка (1901-1950) и Чеде (1903-1945) . Споменик подигнут 1973-е одолева корову и трави и траје у мртвој гробљанској тишини. Напуштена имања, зарасла у коров. Даље по путу гамижу необично крупни мрави. Из прашњавог пута и тврде суве иловаче удариле младе зелене травчице. По један издвојен облак стоји и ћути горе високо. У повратку пијемо воде студене на извору Језерац. Преко пута беше родна кућа и дом мојих Благојевића. Нема ни рушевина ни камена да препознам где то тачно беше. Гледамо Дрину идући сада узводно и дивимо се лепоти призора. Пред нама цело Црвичко поље и бела мала црквица што усред њега стоји. Види се и друга страна – Босанска Црвица. Жута јагорчевина стоји поред посечених пањева. Сунце кроз дрвеће сија и греје. Бајину Башту држимо бојажљиво на длану. У повратку гледамо опет на Приседо, Тару и Поникве – ту необичну планину равну.
Нема коментара:
Постави коментар