ТРЕЋИ МИЛЕНИЈУМ...

Трећи миленијум, 21-и век, лето Господње 2010-о... Обезбожени свет ушушкан у своје многобожачке хаљине, доследно спроводи своје идолопоклоничке ритуале, из дана у дан, из сата у сат... Чудни, страни, далеки, неправославни и нехришћански духови, у својим необичним појавама и пројавама, решени да покоре и поробе васцели космос... Немилосрда и тешка питања, одједном се сручише на нејака људска плећа, на маленог човека, на ту малу душицу, тог омаленог представника микрокосмоса...

На све четири старне света, као да је неко пустио све реке, сва мора и све океане, из својих природних и уобичајених корита... Нека нова треће миленијумска непогода збуњује и оно мало незбуњених што претече... Раздор, гнев, смутња... Криза, не више само она економска, већ још старшнија - духовна и морална... Много је приче и причања, а људи све мање један другог чују, а још понајмање  разумеју... У две речи објашњено, било би то ништа мање него једна врста ''религиозног многословља'' лишеног суштинске ствари – Бога који јесте Љубав...

Још боље речено била би то, по ко зна који пут, ''криза монотеизма'' и срљање на пут многобожачког и идолопоклоничког суноврата...

Измучене и напаћене људске личности, као да су изгубиле и оно последње омалено зрнце наде...  тако потонувши у очај и безнађе, попут угашених воштаница, погазише и изневерише Христа Цара славе, и тако својим избором и одабиром, на место Христа и уместо Христа, уступише своје срце, разнораним сурогатима вере...

Како људско срце стално има урођену потребу и тежњу, да је нечин преиспуњено, тако ови и овакви нестрпљивци и невољници, у своја срца сместише неке туђе и стране садржаје, не размишљајући много какви су и чији су, већ им само једно беше на уму – хитно нечим испунити новонасталу празнину и подићи буну, наводно у име новонастале алармантне ситуације, и тако спречити да нас прождре хаос и свеопште виртуелно лудило...

Тако човек све мање може и хоће да нешто чека, све мање хоће да трпи... Времена као да му понестаје, дани као да су све краћи, а снага као да га оставља, и он као да све више посустаје, копни и нестаје... Отуда различите реакције и реаговања, врло често нагле и импулсивне реакције... Неко мудрији би рекао да је то незрелост, и да су неки људи просто под старе дане – подетињили...

У мору изазова модерног света и данашњице, човек од свог прапочетка, има један  једини, велики, можда највећи изазов – не само упознати и спознати себе, већ пре свега победити самога себе... А да би могли победити сами себе, то своје упорно и тврдоглаво ЈА, тог свог ''највернијег'' и најупорнијег непријатеља, који нас ни за час не оставља без своје ''верне'' пратње, морамо га неизоставно јако добро упознати и у тој спознаји и надмудрити... Како можемо да се боримо против некога или нечега, а да претходно добро не разрадимо план и технику своје борбе, одбране и коначне победе...

Не само победити и побећи од свега злога, од свега што је у зло огрезло, већ ''утећи од свог сопственог гнева'', како је то лепо рекао теолог и психолог Јован Корнаракис, у књизи ''Психологија: Поглед из пустиње''...

Како стати на пут тој људској импулсивности и нагим реаговањима на свет и дешавања у свету... Да ли бити толико ''глуп'' и у тој својој глупости и тупости, дозволити бесу, очају и љутњи, да нас одвуку на само дно, и тако заувек заробе својим талогом и прљавштином... Да ли се исцепати  и поцепати до краја у тим својим пренагљеним реакцијама и реаговањима, или укротити полако своје силовите нагоне и реакције... привести се полако из стања неконтролисаног у подношљиво контролисано пожељно ''хармонично стање''...

Овакав поцепан човек, далеко је од Бога који јесте Љубав... Бога који је Љубав, заменио је као некада стари Израиљ, ''богом'' у виду златног телета и неке нове вавилонске куле... И тако човекова душа која је саздана по обличју и подобију Божијем, та жива икона Божија, у свом расцепу замаглила се и  испрљала, паднувши тако у грех... У стање грехопада гурнула су је разна нездрава стања, као што су многоговорљивост, многопричљивост, разноразне побуне и свадљивост... Та најстравичнија експлозија неблагословених речи, довела је и онако ерозивно тло људске душе, до још већег и неког новог духовног клизишта, до померања тог најфинијег и најтананијег тла срца, и тако су настале промене чије последице са тешком муком и великим трудом треба санирати... Сваки нови трус и потрес са собом доноси опет нову муку, патњу, бол, грч, сузу...

Човек на трен помисли да никога нема, да су га сви издали и заборавили, и опет нож у леђа зарили... И уместо да се прене и погледа у Сунце које тако умилно сија својим неугасивим зракама на све људе без изузетка, и уместо да помирише прелепе миришљаве цветове поред стазица којима корача... такав човек у свом болу, крај пута региструје само - трње, коров и кукољ... Тако живи у неком свом лажном свету, у својо самообмани, самодовољности, свом себичлуку и егоизму... Омиљена храна су му - варке, илузије и фантазије... које вешто слаже једну на другу, и увија у шарени папир, и увезује са свиленом машницом, на крају... 

           

Тражећи наводно себе и свој пут, јако често човек залута у беспуће, у неко своје изгубљено царство, у неки лавиринт, и тако се заплете у врзино коло, у неки зачарани круг, и умрси у све те  ''проблемчиће'' као пиле у кучине, а његовим дилема ни почетка, а ни краја... нема... и како може бити?...

Човек по својој природи јесте саздан за акцију и динамику, за борбу и преживљавање, и у најекстремнијим условима, па стога трага за решењем и напослетку пушта тај малени зрачак Сунца да га огреје и просветли, како би тама била побеђена... А да би тама била побеђена и превазиђена потребно је да се човек попут покајаног разбојника са Крста или попут блудног сина, добровољно одазове и врати у најприснији љубавни загрљај Бога Оца, у најздарвији дијалог Љубави... Када изнова осети Очеву близину, покајани грешник, више не гледа на оно шта је било у прошлости, већ се свим силама труди да опет васпостави у срцу оне здраве квалитете и да се њима осигура за царство будуће...

Више нема места за сузе, уздах, бол, страх, плач и тугу... Сада је куцнуо час да се човек потврди и осведочи, не као арогантни непокајани појединац, већ као живи члан живе заједнице и сверадосног евхаристијског сабрања, јер је управо тај сабор и сабрање, то свенеопходно  јединство Љубави - са Богом, са другим – са ближњим, и на крају са самим собом, сва суштина и призив свакога понаособ и свих заједно ... Само у том и таквом саборном литургијском јединству, изнова се васпоставља и рађа, изнова обнавља за мале и никакве паре прокоцкано људско достојанство, које човек задоби од стране Створитеља у акту стварања, где беше створен као најлепша круна Божијег свеукупног саздања и предивне творевине...

Нема те људске глупости, ни гордости, нити палости, нити лажне самообмане и подлости, из које није могућ повратак на једини испарвни пут православља и правоживља у Христу, са Христом и кроз Христа... А да би то било могуће и изводљиво, човек треба, али и мора, ако себи мисли и жели добро,  ма у каквом стању да се налази, да успостави ту јако потребну хармонију и јединство, то свејединство, своје душе, духа и тела, како би се прилепио, сјединио и приближио сверадосној заједници љубави, и тамо напојио на Источнику живих и утешних речи, и причестио већ сада и овде окусио предукус вечносг и непролазног царства небеског, царства будућег...

После три везана дана препуна - магле, кише и облака сивих... јутрос огреја Сунце...