Осунчане улице малене варошице, љуби априлско Сунце... Смеју се деца на путу, све до школе... Људи радни, иду ужурбаним кораком... Питам се – знају ли куда?... Волим да пишем песме, које нико видети, а ни чути неће... Звуке препознатљиве пролећне песме... слушам на почетку дана, у коме је све првоаприлска шала... Нико се није сетио тога, па не беше места за безазлена подметања првоаприлска... Уместо шале и смеха, нежно су шапутале птице, цветовима расветале џенарике и кајсије... Трешње само што нису развиле своје најлепше беле цветове... Каже мој тата, да ће се трешњин цвет догодити врло брзо, готово за 2 до 3 дана... Гласови тајанствене природе корачају свуда наоколо... Песме давно научене говорим наизуст, док посматрам тај мали свет по трави... Говорим гласом немим... Испуштам крик из срца што ћути... Нове и по неку стару књигу отворим да прочитам, прелистам... Подвлачим црвеном оловком само битне реченице... оне у којима се препознам... које ми такну душу... Стрпљиво срце љуби све ситне бубе и инсекте што весело гамижу... Да говорим било шта више нећу... Лепше је и лакше када срце ћути... Биљке и малене животињске врсте, сведоче ми да Љубав постоји... Свеколика Тајна... Окопнели снегови отишли су у неповрат... Гласови претходне вечери шапући – глупо је плакати... Опростите за моје пљување... Довиђења... И да знам, увек више волим, да, не знам шта чинити... Без обећања, без завета... Молим, опростите... Врапци вију гнезда у крошњи јабуке жуте киселе кожаре... Небо сунчано, ведро и плаво, по коме и данас прелећу авиони... Чујем њихов звук... Питам се – има ли међу њима тешких бомбардера... Нема ридања... Глупо је плакати... Поподне... Истина проста у којој Нада последња умире... Видим уплакане очи... Кога да жалим... Све и да хоћу, не умем да разумем... Свако боље сутра неће се вратити... Не постоји... Хладан камен грлим и љубим, док птице лете... Голуб на олук испод греде дрвене слеће... Лоше такође остаје иза и више се враћати неће... Зује заљубљене пчеле... Пролеће свуда... Нема страха... Пишу се писма... Звоне телефони... Иза остадоше ноћи без сна... Видим још једну бесану ноћ... Певам песму у ритму на, на , на... на, на, на... на, на , на... Устадох рано, не жећели да уграбим те две среће... Седим у врту... Не могу да се напијем ваздуха јутарњег, чистог и оштрог... Уходим бубе и мале мраве... Пратим у стопу сваки њихов корак... Можда им сметам... Можда их реметим... Разговарам са мислима својим... Прелиставам новине... Прочитам тек по неки наслов... Сваки трећи... У авлију долећу и свраке... Пијем прву јутарњу турску кафу без шећера... Обавезно ту је и чај од менте... Доручкујем топлу биљну супицу... Подаље у трави примећујем разбацане догореле опушке и пикавце од цигарете... Знам ко их је бацио, иако нисам то видела... Маштам, сањам... Волела бих да одем и да се винем у космос као некада што учини Јуриј Гагарин... Или да покушам написати бар једну реченицу препознатљиву и налик великом Достојевском... Ретке прилике слећу и прелећу авлију... Један сићушан паук зелене боје, вешто се пење уз нит паучине... Не видим ту невидљиву нит својим оком... Видим паука маленог како успешно савладава ту танку нит, као неки најтврђи конопац и то брзином метка... Нисам пријатељ- љубитељ паукова... Посматрам их и не дирам, јер могу нешто да уништим... Шта ћу после... Опет пишем стихове... Љубим траву, цвеће и птице... Стреле природне свелепоте погађају ме попут метка... Красно јутро, наговестило је још лепши дан... Сунце греје изнад неба, преко сланих мора, слатких вода, све до иза шумовитих гора... Карте излизане, избледеле... Част, поштење... Опет звони телефон... Пожелим да игноришем звук што краде лепоту чаробног трена... Чујем – хало... Веза се прекида... Важно је наћи - други пут... Траже се носачи лепо упакованог терета... Срце мисли да зна како је било јуче... Љубав не умире... Крилатице лете земљом к`о пуштене с` ланца... Опет граја, зна се она дечја, одзвања улицом... Брзо су прошла та 3 часа... Ура за викенд... Возиће бицикле и бројаће шахте новопостављене кишнице, због које нам затворише и изровише улице... Вече далеко је... Дан дуго траје и никао да прође, нарочито кад се устане рано... Сунце угрејало најдивније што може... Суве сламчице ветра носи... Питам се да ли је то толико много или тако мало... Просудити, проценити само на трен, на секунд... Шушти трава под благим налетом ветра... Звук трактора, фреза и тешке механизације ремети мир у башти и воћњаку... Јарко Сунце греје... Хиљаду разлога за радост и живот... Гвоздене птице небом лете... Пишем стихове... Ветар постаје све тиши – тих, готово нечујан... Лажем да разумем... Стабла воћњака и десет младих калема окречени рачанским кречом у бело... Пуста места ипак постоје... Да знам боље написала бих и рекла лепше... Изговорила, урадила... Али, не знам... Не умем да говорим... Знају добро, људи блиски мени, колико сам тешка... Таласе и песму галебова, чујем у даљини... Не волим да слушам слатке фразе... Цвеће и даље сунча своје латице и зелене срцолике листиће... Седим, заробљена и опчињена том красотом... Мушице већ почеле да досађују... Убљуваће све чега се год дотакну... Пчеле љубопитиве, не дирају и не нападају... Гледају своја мала велика посла... Добру пему слушам по неколико пута заредом, све до у бесконачност... Гвоздене челичне птице парају плави небески свод, остављајући иза себе бели траг... Успављује ме Сунце својом топлотом... Капци очни отежали... Полако се заклапају... Заспати сада не смем, усред белог осунчаног дана... Хоћу да ухватим сваки чаробни и непоновљиви тренутак... Музика стаде... Чујем кукурикање петлова, цвркут птица, лавеж паса, звук аутомобила што промичу ужурбано низ улицу – лево, десно... Чујем и гугутку што гуче подно нечије стрехе... Врапчићи носе травчице и покушавају да направе мало гнездо испод једног дрвеног рога... Морам стати и прекинути овај запис... Чекају ме мали ситни кућни послови, које треба да обавим... Вратићу се брзо, што пре будем могла... Пре поздрава, спазих једну врану што пређе изнад дворишта у брзом ниском лету... Мало муке зададе ми неухватљиви бели лептирић који се није дао усликати ни сместити у кадар фотообјектива... Најупорније биле су две свраке које су пре неки дан изгубиле гнездо на јабуци... Сада су градиле ново гнездо на врху чемреса...
Нема коментара:
Постави коментар