После прве пловидбе по језеру Заовине... после првог сусрета са хоризонтом језера у Мандићима... осетила сам како ми се језеро уреза у памћење... уђе ми под кожу... настани се у душу моју... освоји ми срце... Језеро је попут сомота зелено... лепо као фреска Богочовека... Језерски таласи причају старим језиком... који покушавам да учим и научим... у тајну да му проникнем... да га успешно одгонетнем... Јако и снажно јесте језеро Заовине... не устрашиво је... Одолева и успева непробојно да остане... непробојно попут тесаног камена да бива... Кроз причу славим и опевам, дух језера и његовог хоризонта... Језеро чини чуда... гле чуда: сви путеви су близу... увек воде овуда...
Ноћ која нас је мучила донела је нешто сасвим другачије... Нема страха од мрака и сумрака... јер светлост је своју прву браздфу у зору заорала... Ваздух је чист... Размишљам на тераси са погледом на језеро... гледам ка хоризонту... Кућа... клупа на којој седим... сто дрвени... немам речи да исповедим ову лепоту... овај величанствени... божанствени поглед... призор...
Хоризонт језера Заовине... мами ме, да попут ковача искујуем, попут вајара извајам, попут сликара осликам и попут песника напишем стихове о животу крај језера... Велика језерска вода свира дивну музику... Човека тера да зрело размишља... разумно поступа... да свира на клавиру музику језерску, што је ветра односи ка хоризонту...
Нема коментара:
Постави коментар