Прогнане птице, луталице, скитнице... Опустеле и окореле душе, са мноштвом рана... готово без пулса... По врелом ужареном песку пустињском ходају... Траже неки извор воде живе... Траже оазу мирну... Траже зелене ливаде... Траже бистре потоке... У том грчевитом тражењу, знају, свим срцем осећају да једино и само Бога има...
Сунце им спекло очи... Издао их и последњи атом снаге... Осећају пад у шаке немилосрде... И да ће ускоро, постати плен шкорпија и змија... О како, су своје чељусти отвориле... Како чекају да прождру све што миче и промиче... Изгубили се несрећници... Негде су опасно затаили, погрешили, с` пута смашили...
А хтели би да живе, од свега побегну, у густу шуму потону... Али, не могу... Хорде их стижу и сустижу... Све гласније вичу... Воле да плаше и бичем шибају... Воле да држе у шаци и стискају док не удаве...
Шта ће прах и пепео... Све су доцкан схватили... А можда ништа схватили нису... Туга им попила и исушила све кости... Шта ће кад више немају снаге ни за јаук ни за плакање?... Неко би рекао – а где је ту радовање!!!... Кукаван и јадан, чему да се радује!!!... Могу ли мртви људи да ходају?... Могу ли нема уста да певају?...
Како су јаки отрови те гамади пустињске... Одумире сваки мишић, у болу се грчи... Свега пар минута... Више није остало, ама баш, ич... Где нестадоше такве људине?... Само пар брзих потеза и све је готово... Посао је добро одрађен... План уништења успешно спроведен до краја... Игра окончана... Крај... Нема више...
Е, е, е... Хе, хе, хе... Ту смо се опет прешли... Стигла нова ''жртва''... Само да видимо, пре почетка добро да поразмислимо... Можда са новом жртвом треба пробати другачије... Ево појавио се нови модел... Само још да се примени на делу... Ко зна?... Можда овога пута време скратимо, па тако игра буде завшена и пре истека регуларног времена... Ко је луд да иде и игра на продужетке... Не требају нам округле лопте... Покупићемо камења по потоцима, јаругама, око река... Па онда – ударити тамо где треба, док крв не потече... Удараће тако силно, тако јако... док не попадају, једни и други... док не посустану... док не одустану...
Па ипак, радујмо се... због свега тога...
Нема коментара:
Постави коментар