Под претњама и притисцима многи народи су вековима протеривани и терани, са својих кућних прагова, са својих прадедовских огњишта, у неку нову домовину, тзв. - ''обећану земљу''... Колоне избеглих и прогнаних, кренуле су у збег, у потрагу за изгубљеном срећом, за бескрајним плавим кругом и његовом звездом.... Лутали су по непознатим странпутицама, изморени, промрзли, гладни. Газили су по блату до колена, по беспућима, жутим баруштинама, љубичастим равницама, које су својом паром гушиле и затварале хоризонт. Доведени до апсурда, селили су се из места у место, држећи чврсто у рукама икону свога свеца заштитника - (ако су били из српскога народа)...
Кише су лиле... Ветрови су немилосрдно шибали са свих страна... Преваљивали су километре идући путем неизвесности... У потрази за непостојећом земљом, својом химером, постајали су свесни своје лакоће и духовно-моралног прочишћења... Пробијали су се кроз шеваре, муљ, глиб, магле, прашину, модре шибљике, тврде ледине. Доживљавали су и преживљавали много, на путу који је калио и исцрпљивао. Иако измучени, заморним дугим ходом, са поносом у срцу чували су и носили – духовни залог својих предака... Падали су у психолошке кризе, бол, патњу... Били су потиштени, духовно празни, пуни немира, неспокоја. Таржили су пут, излаз... Ни једног јединог тренутка не налазе коначни циљ. Светлост бива немогуће пронаћи... Воље за животом, у изгнанству, иза бодљикаве жице, све је мање... Животни елан, полет, полако ишчезавају. Осећа се тромост и посусталост. Румени ликови су потонули у сивило, празнину... Вода жуте и троме река тече, носећи са собом трагичне судбине бледих лица...
Када су стигли у нову насеобину, започињу нови живот у туђини... Са собом, поред животног инвентара, доносе наду да ће се вратити... Иако су слутили немогућност повратка... Расељени и раштркани трајали су злокобном судбином, негде далеко, у избеглиштву, у изгнанству... Услед промашености, узалудности трајања, па и наивности... трчали су и јуришали са туђим оружјем у руци... Проливали су своју крв по туђим шумама... Водили борбу за ко зна чије интересе и узвишене циљеве... Смело и поносно јуришали су у амбис, суноврат и ништавило... Губили су се у превеликој магли... Нестајали у густом диму барута... Постајали су прах и пепео неке далеке земље... Сваки траг губио им се и затирао у тами.
Земља од које су очекивали много, изневерила их је, учинила још трагичнијим... Желели су да васкрсну, да се вазнесу над својом трагиком - проклетством које их је гутало, уништавало, прогонило и гонило кроз векове. Сневали су... Неизмерно чезнули за завичајем... У свету меланхолије и сивила, тражили су светлост у лепоти завичаја... Вера у боље сутра, није их напуштала. Патриотска осећања и осећање националне припадности, били су јачи од вулканске ерупције. Они су плавили народне напаћене душе...
Сањали су о невиности, чистоти, о духовној слободи, својој прапостојбини. Желели су само једно... Јарко су желели да се врате из далеке насеобине, преко река које једном давно пређоше, у колевке великих цивилизација које их заљуљаше... И јесу и нису се вратили... Делимично се вратише... Сеобе још увек као да трају у неком новом правцу... Можда је то обнављање старих путева, једном пређених стаза... Путева на које се никада неће стићи... Путева који ће остати голема чежња... вечито недосањани сан... свих будућих генерација и нараштаја...
Нема коментара:
Постави коментар