Јутро свеже, по Илиндану, на језеру Заовине, лети у сусрет светом Преображењу и слеће у одушевљењу, на срце моје, на куће, људе, на раме, пратећи кораке и стопе...
Почињем да учим, да схватам, да је језеро моја нова непозната улица, у низу непознатих, туђих, ничијих и свачијих... Почињем да поимам да језеро велику тајну скрива... тајну у којој свака бивша сеоска кућа, почиње полако кроз причу ову опет да васкрсава...
Засеок Мандићи и моји домаћини у кући крај језера, велики људи, ведрога духа... о животу пре и после језера, вазда ми зборе... Сваки корак, свака реч, сваки поглед, сваки дан, посвећен је не само причи и причању, о прошлом и садашњем, о новом и старом... већ о животу који се заче крај језера, о животу који од језера овиси, о животу који језеро изрежира, али одхрани и школова... Ограде не постоје и крај језера оне и не требају... Заједнички терен, тло, територија и двориште, јесте језерска вода зелена... у коју се слива река мештана, рођака, пријатеља, низ покошену падину, низ деда Петков шљивик, башту и ливаду...
Небо у додиру са језером чини да је вода још зеленије, светла попут свећњака, а чиста као свећа од пчелињег воска...
Кад дође време за повратак сетим се свога детињства, сетим се оних изгнаних и прогнаних, сетим се срушених кућа... Осећам се лепо у пространству које ми језеро Заовине пружа... Рукама сам миловала језерску воду хладну, као што моја мајка пред спавање помилова сестру и мене... тако нас снене, мале и поспане ушушка, успава... Рукама сам миловала, покошене ливаде и шљиве плавичасте... Очима и погледом, обухватих сво дрвеће и шуме око језера... Упијала сам све стазе и путеве, све путељке, којима сам ходила, којима сам газила... јер све то беше ми неопходно да напишем стих, да мисли свежем, увежем, привежем, прибележим, да их никада не заборавим...
У свануће на језеру Заовине је најлепше, док хор птица својом песмом подиже Сунце у висине највише, а мрачну ноћ тера... опет на кратко зауставља... Блага су језерсак јутра... Ноћ и самоћа, ноћ и тешкоћа, читаву миљу бачене су за гору иза језера... а звезде попут покидане бројанице разасуте су по космосу, у очекивању, да се саставе, па опет над језером мирним и тихим, у ноћи августовској засветле...
У ноћи, месец ће изаћи и помолити се иза горе језерске, баш ту преко пута мене, која се питам - да можда није најлепша ноћ у којој залази Сунце за језеро, ноћ у којој се месец рађа из језера, ноћ која најављује освит зоре тајанствене, зоре беле, која се из језера Заовине поново рађа и догађа?...
Нема коментара:
Постави коментар